PROKLETA AVLIJA - IVO ANDRIC (U Potpunosti- Sa predgovorom)

Predgovor

» PROKLETA AVLIJA« IVE ANDRICA
U knjizevnom delu I ve Andrica Prokleta avlija zauzima
posebno mesto i umnogome se razlikuje od njegovih drugih
ostvarenja. Pre svega, to je delo koje se ne moze lako svrstat i
ni u pripovetke ni u romane. Nasi kriticar i je nazivaju i
romanom, i pr ipovetkom, pa cak i romanom i novelom u ist i
mah! Po duzini i razgranatost i radnje, ona spada u dela koja
se u ruskoj kr it ici, pocev od Belinsog, naziva povecu a u koju
bi se mogli uvrst it i Puskinova Kapetanova kci, Mer imeova
Kolomba, Manova Smrt u Veneciji, Hemingvejev Starac i more,
Kamijev Stranac.
Prokletu avliju je Andricdugo koncipirao i pisao. Poceo je
da radi na njoj jos oko 1928. godine, za vreme boravka u
spanij i, a prvo izdanje ovog dela pojavilo se tek 1954. godine.
Sam Andricje istakao da je imao dosta problema s pisanjem
tog dela, da se mucio kako da ga konacno rediguje i da je, po
njegovom racunu, taj proces t rajao sedamnaest godina.
Prokleta avlija je dobila svoju konacnu formu tek nakon 1945.
godine, kada su sva tri njegova romana: Travnicka hronika, Na
Drini cuprija i Gospoica bili dovrseni i stampani. Trebalo je da
i ona bude roman, ali je Andric, sa sebi svoj stvenom
samokriticnocu, odbacio dobar deo vec gotovog teksta od
preko 250 st rana u rukopisu i zadrzao samo oko 90 st rana,
ono sto danas cini njegovu vecu gotovo celom svetu cuvenu
knjigu.
U Prokletoj avliji su se srele i prozele dve tematske celine
Andricevih pr ipovedaka: ona iz prica u koj ima je t ransponovao
svoje tamnicke dozivljaje i ona iz pripovedaka o bosanskim
frat rima, ljudima ogranicene moci shvatanja, koj ima je svet
izgledao kao velika tajna iz koje se covek moze spast i samo
prostodusnocu, dobr im delima i verom. Prepletenost ovih
dvaju tokova, obogacenih i nizom tema o koj ima je Andric
pisao u ranij im delima, ucinila je Prokletu avliju ostvarenjem
koje, po gotovo opstem misljenju kritike, predstavlja neku
vrstu rekapitulacije Andriceve umetnosti. Skender Kulenovic je
smatrao da se u tom delu nalazi jezgro Andricevog
stvaralastva, Velibor Gligoricje tvrdio da su u njoj »sadrzane
naj lepse odlike njegove (Andriceve) poezije i meditacije«, a
Voj islav Minicje cak ist icao da je to delo »sinteza Andricevih zivotnih i knj izevnih iskustava, umjetnickih ideja, poetskih
vizija i intuit ivnih otkrovenja oporih ist ina o tegobama ljudske
egzistencije – individualne i drustvene«. Andric je doista u
ovom delu ponovio mnoge svoje bitne teme, dajuci ih, tako
reci, u skracenom vidu, kao neku vrstu rezimea svoj ih
vaj kadasnj ih preokupacija, ali je dao i nesto novo, sto se, cini
se, ne nalazi u njegovom ranijem, a ni kasnijem stvaralastvu.
Andricje uvek ist icao kako je njegov knj izevni credo realizam.
Zbog toga su nasi modernist i, okupljeni oko casopisa »Delo«,
nekako bas u vreme kad se pojavila Prokleta avlija bili krit icki
i cak negatorski raspolozeni prema Andricu- realist i. Andricje
svoju vernost realizmu izrazio u vise mahova u svojoj
esej ist ici, a govoreci jednom o Floberu rekao je da mu se kod
ovog maj stora francuske proze najvise svi a realizam i
istakao da se u realnost i naj lakse moze ovladat i predmetom. I
u Prokletoj avliji prica je realna i realist icka: rec je o
tamnovanju fra-Pet ra, licnost i na koju je Andric vise puta
obracao paznju, u cuvenom carigradskom zatvoru i o onome
sto je u tom zatvoru doziveo. U prilogu i osam kratkih
poglavlja, Andricje ispricao ono sto se fra-Pet ru desilo u tom
zatvoru od t renutka kad je utamnicen pod sumnjom da je
papskog internuncija obavest io o losem polozaju balkanskih
hricana, do njegovog iznenadnog oslobo enja i upucivanja u
zatocenistvo u Akru.
Andric je oduvek tezio naj vecoj mogucoj objekt ivizacij i
onoga o cemu je pr icao. Ne zeleci da izigrava sveznajuceg
pripovedaca, koj i jedini zna pravu istinu i bespogovorno je
iznosi, Andric je obicno pripovedao iznoseci sve ono sto se
moglo cut i i saznat i o doga aju o kojem je, uzimajuci pero u
ruku, zelio nesto da saopst i. U tom pogledu kod Andrica se
mogu naci razlicit i stupnjevi objekt ivnog pripovedanja, a u
Prokletoj avliji je, cini se, nadmasio sve sto je dot le napisao. U
ovom djelu Andricje svoje pripovijedanje iznio kao pr icu koju,
jedan za drugim, kazuje vise razlicit ih ljudi i ono ima onoliko
slojeva koliko ima pripovedaca od cij ih je saopstenja delo
sastavljeno. Pisac iznosi ono sto je mogao cut i od mladog fra-
Pet rovog prijatelja (neki krit icar i smat raju da je to fra-
Rast islav, koj i se pominje u prologu Proklete avlije; drugi ga,
pak, smat raju anonimnim – kod Andrica to nije savim jasno) ,
a ovaj evocira fra-Pet rovu pricu o zatvorskim danima u
Carigradu, u koju je upleteno ono sto je fra-Petar cuo od
Haima, jednog od onih pr ipovedaca koj i umeju da se uvuku u
dusu drugih ljudi i da o nj ima pricaju kao da su u nj ihovoj
kozi, a jedan od t ih ljudi je i °amil koj i prica o nesu enom
sultanu Dzemu, sinu Mehmeda I I Osvajaca i bratu Bajazita I I ,
s koj im se on tokom svog tuznog zivota sve vise ident ifikuje.
Sve sto Andric prica, dolazi do citaoca prelomljeno kroz
mnogo raznih pripovjedackih prizmi: prica o Dzemu preko °amila, prica o °amilu preko Haima, prica o Haimu preo fra-
Pet ra, prica o fra-Pet ru preko njegovog mladog prijatelja, a
prica o ovome preko pisca. Svaki od pripovedaca, pocev od
Haima, dopunjuje i verifikuje ono sto je rekao prethodni, a citalac, cini se, u tom dopunjavanju i verifikovanju ima
privilegovanu, naj vazniju ulogu: da sve pripovedace saslusa,
nj ihove price poveze u jedinstven dozivljaj i iz toga izvuce
jedno saznanje o zivotu. Andriceva Prokleta avlija je delo
malo obimom, a neobicno slojevito u znacenj ima.
Svaki pripovedac u Prokletoj avliji sacuvao je svoju
individualnost , a ist ina o onome sto je citalac saznao rezultat
je nj ihovih dozivljaja, koj i, uzet u celini, jedini moze da se
smat ra objekt ivnim, ist init im prikazom. Po Andricu, nema
apsolutne objekt ivnost i koja bi dolazila otuda sto bi umetnik
savrseno odrazavao realnost , nego samo vise ili manje
relat ivne objekt ivnost i, koja nastaje iznosenjem onoga sto
razni ljudi misle i znaju o nekom doga aju. I nema drugog
nacina da se do e do objekt ivnost i bego da se sumira veliki
broj subjekt ivnih vi enja realnost i. Andricje u Prokletoj avliji
taj maksimum objekt ivnost i post igao ispricavsi jedan doga aj
kao niz svjedocanstava, koja se nadovezuju i nadilaze, tako
da tek sva zajedno daju pravu, ist initu, realist icku sliku o zivotu u jednom kazamatu Otomanskog carstva. Tim
prizmat icnim, slojevit im pripovedanjem, u kojem i citalac ima
akt ivnu ulogu: da sumira ono sto su ispricali mnogi
pripovedaci i iz toga izvuce ist inu, Andricje u Prokletoj avliji u
naj vecoj mogucoj meri post igao onu realist icnost u
pripovedanju, koja mu je uvek bila ideal.
Paradoksalna situacija Proklete avlije u Andricevom opusu
je, me ut im, u tome sto je ovo njegovo najobjekt ivnije, u ist i
mah, i njegovo najmanje realist icko ili, tacnije, naj vise
simbolicno ostvarenje. Veran svom realist ickom uverenju,
Andricse retko ot iskivao izvan granica klasicnog realizma. Nije
on uzalud upore ivan s nekim velikim realist ima: Balzakom i
Tolstojem. Andric, bez sumnje, pripada st ruj i »velikog
realizma«, u koj i je er _ Lukac uvrst io maj store epske
naracije od Homera do Tolstoja, pa i Gorkog. Malo je
Andricevih pripovedaka koje donekle izlaze iz okvira tog
realizma. Me u nj ima su dve koje se, uslovno, mogu nazvat i
fantast icnim: Jelena, zena koje nema i Putovanje na jug – u
prvoj je reco tome kako se jednom coveku privi a lik voljene
ili nepostojece zene, u drugoj se zivotni t rag jednog coveka, u
t renutku zanosa, odjednom i zauvek gubi. A u pr ipoveci Aska i
vuk alegor ijski se tumaci odnos umetnika prema zivotu i smrt i,
njegovo nastojanje da svojom »igrom« nadzivi svoju
etzistenciju. I u toj maloj grupi Andricevih ostvarenja, koja u
neku ruku prevazilazi granice klasicnog realizma, Prokleta
avlija zauzima sredisnje mesto.
I ako u detalj ima krajnje realist icka i objekt ivist icka,
Prokleta avlija u celini sugerise jedan drukcij i, sust inskij i svet
od onoga koj i on predano i skrupulozno opisuje. Svoj im
pot resnim pr ikazom zivota u jednom kazamatu, Andric, cini se,
suger ise ideju da je opsta ljudska situacija, ono sto je bitno u
psiholoskom i drustveno- istor ij skom preseku ljudske vrste,
naj vise nalik na zivot u tamnici, u kojoj se svako oseca
ugrozenim, nesigurnim, okrivljenim i uspaniceno ocekuje
rasplet situacije u kojoj se nasao. Tom svojom drugom,
simbolicnom st ranom, Prokleta avlija spada u jednu posebnu
vrstu modernih knj izevnih dela, u koj ima se daje opsta,
simbolicna, nadistorij ska slika ljudskog zivota. Govoreci o
romanu ovog t ipa, Rene-Mar il Alberes ga u I storij i modernog
romana naziva romanom sudbine, ljudske situacije, »st ila zivota«, »metafizicke drame«, pa cak i romanom energije kao
suprotnost i romanu ™zenske« raspricanost i. U tom t ipu
romana prikazuje se sudar coveka sa sudbinom, ist razuje se
svetski sistem koj i melje i mrvi coveka i njegovu egzistenciju cini t ragicnom, covekov moral se postavlja nasuprot
metafizickoj nelagodnost i i neprijateljstvu sveta prema
coveku, ukazuje se na kob ljudskog postojanja i na njegove
osnovne tegobe – i sve se to daje u jednoj globalnoj slici,
kojom se, u okviru ogranicenog prostora, simbolizuje opsta
situacija u kojoj se nalaze i celo covecanstvo i svaki pojedinac.
Po Alberesu, pretece tog t ipa romana su Stendal i
Dostojevski, a jedna od njegovih odlika, u kompozicionost
ilskom pogledu, jeste prot ivstavljanje dobroj kompozicij i,
lepom pripovedanju i pisanju o jednom segmentu ljudske
stvarnost i s mnogo lokalne i istorij ske boje. Naj zad, Alberes
ist ice i nesto sto se s neobicnom tacnocu slaze s Prokletom
avlijom, iako je Andricevo delo povest a ne roman: da je reco
ostvarenj ima
koja su u ist i mah i simbolicna i realist icka, i psiholoska i
socijalna, i poetska i filozofska. Ovom t ipu knj izevnih dela, po
Alberesu, u novije vreme pripadaju romani Varesa,
Monter lana, Sar t ra, Kamija, Malroa, a nj ima bi se, bez sumnje,
mogli dodat i romani Kafke i Broha. Alberes smat ra da je taj t ip
romana poceo da se sir i u Evropi dvadeset ih godina naseg
veka i zakljucuje da je sredinom veka »oslobodio romaneskno
pricanje preterane sent imentalnost i, ljubavi za pojedinost i,
ustupaka citaocu, da bi nametnuo za vrlo kratko vreme – jer
ustupci nikada ne gube svoja prava – sirov i pojednostavljen
zahtev coveka pred svojom sudbinom«. I upravo u taj talas,
iako je mnogo ranije zaceta, ulila se i Andriceva Prokleta
avlija, obogacujuci ga varijantom kojom se i nasa knj izevnost
ukljucila u jednu od naj izrazit ij ih st ruja savremenog
knj izevnog stvaranja u svetu.
U svom bogatom i raznolikom delu, Andricje mnogo paznje
posvet io raznim vrstama ogranicenja slobode i ropstva. U
njegovim pripovetkama i romanima sluga robuje gazdi, zena
suprugu, slabicnasilniku, st rasnik nekoj st rast i, narod tu inu,
gra ani drustvenom sistemu i cini se da su sva ta ropstva
dobila u Prokletoj avliji jednu uopstenu projekciju, u kojoj se
materijalno, dusevno i duhovno ropstvo svodi na jedno –
metafizicko ropstvo.
U Prokletoj avliji sve je izrazeno pomocu koncent ricnih
krugova, pa i njena simbolika. Do njenog najdubljeg smisla
dolazi se postepeno, nakon probijanja kroz dva povrsnija
plana: relist icki i istorij ski. U prvom planu, Andric je, bez
povisenog tona i paroksizma, ispricao zanimlj ivu pricu o toma
sta je fra Petar jednom doziveo u »velikom« svetu. Prokleta
avlija je, pre svega, minuciozan opis jednog nesvakidasnjeg
dozivljaja ovog skromnog frat ra koga je sudbina odvela u
daleke krajeve, pa ga jos, uz to, bacila u sultanovu tamnicu, u
kojoj su se skupili naj razlicit ij i ljudi iz cele Otomanske
carevine: ljudi raznih rasa, nacija i vera, ubice, razbojnici,
varalice, lopovi, probisvet i, ucenj ivaci, polit icki krivci itd. Nije
tesko zamislit i koliko se zanimlj ivih ljudi, zanimlj ivih po svoj im
teznjama, karakterima i sudbinama, naslo izme u zidina te
neobicne tamnice koja, nalik na varosicu, predstavlja hrid na
koju su se, ne svojom voljom, iskrcali naj razlicit ij i
brodolomnici zivota. Andric, koj i je u jednom eseju o Vuku
Karadzicu istakao da su glavne osobine drbrog realiste:
paznja, izbor i smisao za karakterist icnu pojedinost , s paznjom
i pomocu karakter ist icnih pojedinost i je osvet lio ne samo
nekoliko izabranih sudbina nego i ceo mravinjak koj i se u
jednoj velikoj tamnici bat rgao pod cizmom otomanske vlast i.
U svojoj realist ickoj prici o zivotu u jednoj tamnici, Andric
je najpre neke od hapsenika izdvoj io u grupe i u kratkim
potezima zabelezio nj ihova pricanja i na taj nacin osvet lio
nj ihove karaktere. Nj ihova se pricanja, naravno, ponaj vise
svode na t razenje alibija za zivotne promasaje koj i su ih,
napokon, i doveli do tamnice. Neke od ljudi koj i su dopali
tamnice, Andricje, pak, smat rao zanimlj ivij im, pa im je stoga i
vise paznje posvet io i, zaustavljajuci svoj prodorni pogled na
nj ima, ukazao na bitne karakterist ike nj ihove individualnost i.
Me u ovima u prvi red izbijaju t ri licnost i: okrutni upravnik
zatvora Lat ifaga, zvani Kara oz, st raslj ivi i podozrivi Haim i
nesrecni ljubitelj istorije °amil. Kara oza je opisao s naj vise
pitoresknost i, ukazujuci pri tom ne samo na njegovo specificno
shvatanje duznost i gotovo kao poslanstva, nego i na njegovu
monst ruoznu spoljasnjost . Haima je dao kao nekoga ko sluzi
kao posrednik, pripovedac, koj i o svima sve zna, pa se stoga
pribojava i senke koja bi, mozda, otkrila njegove prave misli i
namere. Naj zad, u sredistu pojedinaca koje Andric izdvaja,
stoj i °amil, mladickoj i se, nakon zivotnog brodoloma, bezeci
od sadasnjost i i realnost i, ident ifikuje s jednim nesrecnikom iz
proslost i: s nesu enim sultanom Dzemom.
Andric je uspeo da nam tako zivo prikaze Prokletu avliju
da, citajuci njegov prikaz, duboko oset imo specifican ambijent
zatvora, zarazimo se osecanjem st raha i uznemir imo zbog
neizvesnost i koja caruje u zatvoru ( i zivotu) . A to i jeste cilj
realist ickog pripovedaca: da nas uvuce u svoje pripovedanje
do te mere da se i sami oset imo sudeonicima u njegovoj prici.
Ako je prvi plan Proklete avlije pristupacan svakom citaocu, pa i onom naj jednostavnijem, drugi sloj je manje
neposredan i njega ce postat i svestan samo onaj citalac koj i
ume da sagledava stvari iza nj ihove pojavne st rane. Drugi
plan Proklete avlije je drustveno- istor ij ski. Ovaj drugi plan je
najprisnije povezan s prvim planom i gotovo je nerazdvojan
od njega. I zvesno uopstavanje, uostalom, nuzno proizlazi iz
njegove price o zatvoru. Zatvor je jedna od nuznih inst itucija
drzavnog ure enja i u njemu se potcinjenost jednih ljudi
drugima ili, drugim recima, mehanizam vlast i manifestuje vise
nego na ma kom drugom mestu, te je stoga sasvim prirodno
sto se ona tako vidno pokazuje i u Prokletoj avliji. Sve njene
bitne manifestacije srecu se stoga i u ovom Andricevom delu:
st rah, osecanje krivice, sumnj icenje, borba za zivot ,
neizvesnost . Sve su to osecanja koj ima je ispunjen ambijent
Proklete avlije i koja prozimaju Prokletu avliju. A, uz to, vlast
je personifikovana u Kara ozu, licnost i koja se, uzivajuci u
svojoj moci, igra sa zatvorenicima kao macka s misevima.
Njegova osnovna dogma je dogma o krivici svih ljudi. Za
njega nema nevinih vecsamo neotkrivenih krivaca: »Krivi su
svi.« Ta njegova dogma je ident icna s hricanskom dogmom o
praroditelj skom grehu, ali je st rasnija, jer od nje nema spasa.
Nase spasenje u ovom slucadu ne zavisi od necije (Hristove) zrtve i naseg ponasanja, nego samo od onoga koj i zastupa
dogmu o sveopstoj kr ivici: od predstavnika vlast i, koj i nas
moze (pr ivremeno) oslobodit i, a moze nas i unist it i, zavisno
od svoje volje i cudi. »Kult licnost i« je nuzna posledica dogme
o krivici svih ljudi: posto su svi krivi, samodrzac odlucuje koga ce za njegovu krivicu kaznit i, a koga nece.
Prokleta avlija, u kojoj je Kara oz neograniceni gospodar,
predstavlja snaznu i ubedlj ivu ilust raciju za etat izam,
despot izam, totalitarni rezim. I u nekim drugim svoj im
delima, posebno u pr ipovetkama, Andricse bavio problemom
vlast i i odnosa pojedinaca prema njoj , ali nigde s toliko
snage i ubedlj ivost i kao u Prokletoj avliji. On je vlast ranije
obicno posmat rao s gledista sitnog coveka, koj i je prima kao
nesto sto dolazi odozgo i sto se mora prihvat it i kao prirodna
sila ili elementarna nepogoda. Takav je, na primer, slucaj sa
kmetom Simanom, koj i se oglasio pre nego sto su prvi pet li
nove zore zakukurikali, odnosno pre nego sto je doslo vreme
da se feudalni poredak u Bosni promeni. U Prokletoj avliji vlast
se posmat ra i odozdo, iz ugla bespomocnih uhapsenika, i
odozgo, iz ugla valije i Kara oza, nepr ikosnovenih nosilaca
vlast i. Postavljanje problemat ike vlast i i krivice u srediste
jednog dela bilo je za Andrica neminovno, jer se vecu mnogim
ranij im delima bavio svim mogucim nevoljama ljudske
egzistencije, a i t im vise sto je Prokletu avliju koncipirao i
pisao u vreme divljanja fasizma, diktature Pr ima de Rivere i
nacizma, koje je imao prilike da posmat ra izbliza, a zavrsio u
doba kada je jos bilo zivo secanje na st rahote drugog svetskog
rata i unistenje miliona ljudi u koncent racionim logorima.
Naj zad, najopst ij i, najdublj i, t reci plan u Prokletoj avliji je
metafizicki plan. Kao selo u susedstvu zamka u Kafkinom
Zamku ili kao Oran zaposednut kugom u Kamijevoj Kugi,
carigradska tamnica u Andricevoj Prokletoj avliji simbolise
globalnu ljudsku situaciju. Zatvoreni svet carigradske tamnice
u kojoj se krece fra Petar, kao i selo u kojem zivi Jozef K. i
okuzeni Oran u kojem se bori Bernar Rije, predstavlja opstu
sliku sveta, datu u crtama koje, po misljenju pisca, najdublje
prikazuju oko sto je u svetu, s ljudskog gledista, najbitnije. Za
Andrica, ono sto se zbiva u carigradskoj tamnici je obrazac
onoga sto se i u zivotu naj vise i najcece doga a: niko u toj
tamnici kao i u zivotu ne zna sta ga ceka, hoce li i bez krivice
bit i osu en ili ce nekako, i ako je kriv, ostat i neosu en i izvuci
svoju glavu ispod dzelatove sekire koja neprekidno pret i.
U povisenoj temperaturi tamnickog ambijenta, Andric je
mogao s velikom verodostojnocu da sugerise i mnoge svoje
stare teze o zivotu kao realnost i u kojoj se ostvaruju i
naj st rasnij i st rahovi koje osecamo u det inj stvu. Prokleta avlija
je idealna projekcija Andricevog shvatanja zivota kao stalne
nesigurnost i i neizvesnost i, u kojoj je zlo cesto jace od dobra i
svaki covek ima toliko malo vlast i nad svoj im zivotom i
njegovim tokom da mu izgleda da je sve u zivotu
slucajnost i kockanje. Zato se cini da je tamnica najpr irodnij i
ambijent za situiranje Andricevog pogleda na svet , a Prokleta
avlija prirodni zavrsetak Andriceve knj izevne evolucije, koja je
mogla imat i nastavak u nekim parergama na pobocnoj linij i, ali
ne i napredovanje u pravcu koj im je Andric isao od svoj ih
prvih dela, od Ex ponta kao ust reptale ispovest i jednog
zatvorenika i Nemira kao izraza nemirenja s postojecim
svetskim poretkom.
U Prokletoj avliji Andricje dosao na kraj svog realizma, na
kojem je gotovo izbrisana granica izme u realnog i
fantast icnog, realne deskripcije i apokalipt icnog vizionarstva.
Opisujuci niz ljudi na rubu zivotne opasnost i, on se u ovom
delu nadneo nad naj vece ambise ljudske egzistencije, nad
paklom koj i je u ovom, zemnom zivotu, a ne negde drugde. U
Prokletoj avliji kao svom I nfernu, Andricje prikazao jedan od
tamnih vilajeta u koj ima su covek i covestvo najopasnije
ugrozeni i do maksimuma zaost rio jedno od osnovnih pitanja
koje je celokupnim svoj im delom postavio: sta covek moze da
ocekuje od zivota a sta od smrt i?
Svoj im prikazivanjem zle sudbine koja poga a svakog coveka i bez njegove krivice, Andric je, kao sto je vec
primeceno, blizak Kafki. On je blizak piscu Procesa i Zamka,
pre svega, onim sto je Maks Brod oznacio kao bitne
karakterist ike Kafkinog pogleda na svet : ne samo radikalnim
ocajanjem i radikalnom skepsom, nego i nadom i ljubavlju
prema zivotu. U monografij i o Kafki, Brod pr imecuje da kod
Kafke »na povrsini onoga sto se pr ipoveda leze rast rojenost i
ocajanje, ali se pripoveda tako hladnokrvno i opsirno, s
akribijom zaljubljenom u detalj , dakle, u stvarni zivot , u
realist icko prikazivanje«, a to se, mutat is mutandis, moze
primet it i i kod Andrica, u njegovom detaljnom, pazlj ivom,
minucioznom pricanju s ljubavlju za karakterist icne
pojedinost i. Uostalom, Andricnas je u Prokletoj avliji i uveo u
pakao i izveo iz njega. Carigradski zatvor je samo jedna
epizoda u fra-Pet rovom putovanju u Malu Aziju, a ne citav
njegov zivot i sav njegov svet . Na kraju Proklete avlije
nalazimo se tamo gde smo bili na pocetku: u fra-Pet rovom
manast iru, gde se, povodom njegove smrt i, njegov mladi
prijatelj seca fra-Pet rovog pricanja o carigradskom zatvoru.
Na taj nacin je Andricipak ostao veran realizmu.
Verovanje da je Andric, makar i nesvesno, zeleo da u
Prokletoj avliji saopst i rezultat svoj ih dotadasnj ih iskustava i
razmisljanja o covekovoj sudbini, potvr uje se i u cinjenici da
se on u ovom delu malo sluzio istorij skom i lokalnom bojom,
tako da je tesko utvrdit i tacno vreme doga aja o koj ima on
prica, izuzev, naravno, istorij skih zbivanja oko nesrecnog
Dzema. Andricevo pricanje u ovom delu je, stavise, tako skr to
i jednostavno da se cini da je njegov tekst , u stvari, neka vrsta
namerno napisane dopunjalke i mnogi Andricevi krit icar i nisu
se mogli otet i izazovu da taj tekst ne dopunjavaju,
»dopevavaju«, ne dospevajuci da bogzna koliko dopr inesu
njegovom blizem i dubljem objasnjenju.
Prirodno je ocekivat i da se st il svakoga pisca, s njegovim
sazrevanjem, usavrsava i obogacuje. Andricev st il, reklo bi se,
tokom vremena sve vise se pojednostavlj ivao, a u Prokletoj
avliji njegova jednostavnost se narocito ist ice zato sto
umnogome odudara i od relat ivno slozene kompozicije dela.
Ne t reba, me ut im, smetnut i s uma zapazanje Anatola Fransa
da je jednostavan st il, kao i zrak svet lost i, slozen, mada takav
ne izgleda. U jednostavnost i Andricevog st ila ima mnogo
komponenata koje, uprkos dosadasnj im ist razivanj ima, jos
nisu dovoljno osvet ljene.
Jedna od t ih komponenata je upot reba zamenica u govoru
pojedinih licnost i. U Prokletoj avliji neke licnost i govore u
prvom (Zaim) , neke u drugom (at leta) , neke u t recem (kao
Haim) , a neke i u prvom i u t recem licu (°amil) , a to, naravno,
nije slucajno. Andric neprekidno menja regist re svog
pripovedackog »inst rumenta« i tako post ize neocekivano
siroka i bogata psiholoska i zivotna sazvucja. Misel Bitor je u
eseju »Upot reba licnih zamenica u romanu« ukazao na to da
izbor pisca da pr ipoveda u prvom ili t recem licu nije
indiferentan ni vert ikalno – prema tekstu u odnosu na autora, citaoca i svet koj i se prikazuje, ni hori- zontalno – u odnosu na
me usobne relacije licno- st i u romanu i nj ihovu
unut rasnjost .11 Bitor, koj i je zagovarao pripovedanje u
drugom licu, imao je, i ne znajuci, pretecu u Andricu.
½esto se govori o tome kako je Andrica tesko ekranizovat i,
a Andric je ipak svoju prozu, bar pomalo, pisao i
kinematografskim »st ilom«. Njegove pripovedacke »sekvence«
su cesto nalik na kinematografske. U Prokletoj avliji, gotovo
kao u knj izi snimanja, mogu se primet it i i jasno odre eni
kadrovi: od totala (cela Prokleta avlija) do detalja ( jedno
skiljavo i jedno sirom otvoreno Kara ozovo oko) , uz manje ili
vece kretanje kamere (posebno pr ilikom panoramskog
prikazivanja zatvora, petnaestak kuca koje ga cine, s velikim
dvoristem, u kojem rastu tek dva- t ri krzljava, oguljena
drveta) . Pored mnogih drugih iznena enja koja nam je Andric
priredio jedno je svakako i to da je i kod njega, kao i kod
mnogih drugih savremenih pisaca, filmsko iskustvo ostavilo
vidne t ragove. I st razivanja Klode-Edmonde Manj i o odnosu
moderne knj izevnost i i filma mogla bi se prosir it i i na Andrica.
U okviru svog jednostavnog kazivanja, u Prokletoj avliji
Andric je, pored osnovnih tema ovog dela (zatvora, vlast i,
price i pricanja) , razmot rio i veliki broj drugih svoj ih najcecih,
opsesivnih tema, te stoga, ako neko zeli da u jednom delu
na e najautent icnijeg Andrica, onda nema knj ige koja bi mu
se mogla vise preporucit i od Proklete avlije.
Jedna od osnovnih Andricevih ideja koja se provlaci kroz
mnoga njegova dela jeste ideja o bitnoj nepromenlj ivost i
istor ij skog zbivanja. I storij ski tok je stalno smenj ivanje
racenja i propadanja, a tacan bilans je u tom smenj ivanju
tesko utvrdit i. Jedino sto se koliko- toliko pouzdano o svem
zbivanju moze reci jeste to da se u istorij i malo stosta stvarno
menja. Sve stalno postaje drugo, ali, u osnovi, ipak ostaje
isto. Tako je i sa Prokletom avlijom. Vrhunac Andriceve
apokalipt icke vizije zivota nalazi se u onim moment ima kada
Prokleta avlija postaje zivo bice, personifikacija, neka vrsta
novog Levijatana, koj i upravlja sudbinom ljudi u avliji. I ma
koliko se ljudi u njoj menjali, ona uvek zivi ist im zivotom,
ostaje neunist iva i cak, u sust ini, nepromenlj iva. Avlija je,
kaze Andric, »uvek ista« i u njoj je »sve isto«, zivot se u njoj
»ne menja nikad« – menja se samo »vreme i s vremenom
slika zivota pred svakim od nas«. Za Andrica, sve je uvek
drukcije i uvek isto, a u zivotu se, kako kaze u zapisu »Na
kamenu, u Pocitelju«, desavaju ,,velike i promenlj ive«, a ipak
»i vecito iste drame ljudskog postojanja«. Zahvaljujuci
takvom shvatanju istorije, Andric je i mogao pokusat i da u
Prokletoj avliji da jednu simbolicnu sliku o ljudskoj sudbini,
njen obrazac, njenu osnovnu st rukturu.
U tako shvacenoj istor ij i svako ima svoju ulogu i niko nije
kr iv za nju, kao sto ni glumac nije kriv za ponasanje licnost i
koju igra u teat ru: tu ulogu on nije birao, nego su mu je
dodelili i on je igra onako kako misli da je najbolje da se igra.
Andricpise bez emot ivnih izliva i vrednosnih sudova o svoj im
licnost ima. Za njega, kao i za Spinozu, dobro i zlo su relat ivni,
ljudski, svakodnevni pojmovi. I ako umnogome relat ivist ,
Andricu se cini da et icki vrednosni sudovi nisu relevantni ako
se na ljudska zbivanja gleda sa istorij skih visina. Nasa
sudbina zavisi od dispozicija s koj ima se rodimo i od sredine u
kojoj zivimo – ta dva faktora odre uju i nase uloge u zivotu.
Najbolj i akter na istorij skoj pozornici je onaj koj i je najbolje
odigrao ulogu sto mu je dodeljena, a ne onaj koj i je imao
najpozit ivniju ulogu. Gledano iz istorij ske perspekt ive, za
Andrica dzelat i zrtva su u istoj ravni, igraju u istoj drami i
jedan bez drugoga ne mogu, jer jedan bez drugoga ne bi ni
postojali. Zbog toga se Andric ne zgraza nad demsnskom
zluradocu Kara oza nit i oplakuje sudbinu cednog i milog °amila. Uostalom, oni, uglavnom, ponavljaju uloge koje su, u
istor ij i, bezbroj puta odigrane i koje ce, bez sumnje, jos
bezbroj puta bit i odigrane. Zbog toga je ne samo istorija nego
i knj izevnost ponavljanje stalno ist ih ili bar slicnih situacija i
licnost i, koj ima talentovani pisci daju novu svezinu. Zbog toga
sto je tako, sto se svetski tok odvija sledeci t ipicna
ponavljanja, i moguce je da se °amil posle cet iri-pet vekova
ident ifikuje sa Dzemom. Borba koju je Dzem vodio s
Bajazitom I I oko prestola, kao i borba za zivot koju je °amil
vodio s Kara ozom, predstavlja, u stvari, iskonsku borbu
pasivnog momenta ljudske egzistencije s akt ivnim
momentom. Bajazit i Kara oz predstavljaju svet snage,
agresivnost i i umesnost i, a Dzem i °amil – svet zanosa,
poezije, snova i, prirodno, drugi mora da podlegne prvome.
Jer ovaj je svet , po Andricevom misljenju, tezak za zivljenje cak i mnogo jednostavnij im bicima nego sto je covek, a
kamoli coveku, pa onda nije cudo sto se u njemu mogu snaci
samo oni koj i cvrsto i odlucno koracaju u pravcu ostvarenja
svoj ih interesa, nagona i st rast i, a ne oni koj i se kolebaju,
sanjaju, zanose idealima. ‰ivot u akcij i i zivot u snovima su
dve nepomir lj ive suprotnost i. Ko izabere drugo, osudio je sebe
na neuspeh, gubitak, odstupanje, pa cak i propast , kao Dzem
i kao °amil. Nj ihov svet nije svet materijalnih stvari i zivotnog
uspeha, nego svet snova i ideala. A izme u ta dva sveta,
borba nikada ne prestaje. ‰ivot ljudi prolazi u toj borbi, u
kojoj su oni na st rani sile uvek pobednici, a oni koj i su na
st rani duha – porazeni. Stoga valija mrzi knj ige, a Kara oz je,
pre nego sto je postao tamnicar , odbacio interesovanje za
umetnost . Zanos se placa neuspehom, a proracunatost
lisavanjem onoga sto je u zivotu naj lepse. Jedno ili drugo? –
mora se pitat i svaki covek i, prema odgovoru na to pitanje,
opredeljuje se za zivotni uspeh uz pratnju talambasa ili za t iho
uzivanje u duhovnim vrednost ima.
Tako biva sve do smr t i svakog coveka, a posle smrt i
»nema vise nicega«. Andricne veruje u t ranscendentni svet .
Smrt je poraz koj i ocekuje svakog coveka. I za njegove smrt i
ostaju, kao nelepi pobednici, svi oni koj i nastavljaju da sluze zivotu i njegovim neshvat lj ivim st remljenj ima. Tako je bilo i
posle smrt i dobrog fra-Pet ra, ali, srecom, od njega je ostao
niz prica, od koj ih je najbolja i najpoucnija ona o Prokletoj
avliji.
Za vernika smrt je samo epizoda kojom se zavrsava
priprema za drugi, bolj i, vecni zivot . Za Andrica smrt je
naj veca, konacna, jedina izvesnost . I za nje od nas ne ostaje
nista, izuzev nasih stvari i nasih reci. Kada je umro fra Petar,
iza njega su ostale alatke koj ima je popravljao satove i –
njegova pr ica. A posto covek svoj zivot t ranscendira,
prezivljava samo pricom, Andriceva metafizika je u ist i mah
poet ika, odnosno teorija pripovedanja.
I ako je rec veliko ljudsko iskusenje i opasnost , ona je i
jedna od covekovih naj vecih naslada i pot reba. I zgovorena ili
napisana, recima svoju vlast itu egzistenciju, koja t raje i silom
prilika se menja, ali ut ice i na menjanje sveta. I u tamnici, na
najgor im mukama, coveku je rec slatko pice, razonoda,
uzivanje, bezanje od stvarnost i, skidanje tereta s duse,
mogucnost da se ono sto je stvarno dozivljeno izmeni i da mu




se da nov smisao, odbrana od smr t i i njeno odlaganje,
pouka o zivotu, uvek moguci pocetak legende, tog naj viseg
ljudskog iskustva, koje je i jedina prava, ist inska istorija covecanstva: istorij sko je samo ono sto se zgusnulo u
legendu. I knj izevnost je, u tom pogledu, jedan deo stvaranja
legende. Jedina besmrtnost covekova je, dakle, u
saucestvovanju u stvaranju legende, pa, kroz nju, i u istorij i.
Stoga je naj sigurnij i nacin da i najobicnij i covek, svoj im
pricanjem, otpocinjuci stvaranje jedne legende, ucestvuje u
predodre ivanju istor ije.
Svi ovi zakljucci vise su kod Andrica naznaceni nego sto su
iskazani. Poslednja instancija za donosenje sudova, po njemu,
nije pisac nego citalac. Andric se obicno eksplicitno, izricito,
parolaski ne zalaze za ist inu, pravdu, ljudsko dostojanstvo.
Tako je cinio jedino u nekim tekstovima napisanim u prvim
godinama posle drugog svetskog rata (u pripoveci »Pismo iz
1920. godine« ili u povest i »Zeko«) , ali gotovo sve je u
njegovom delu tako sazdano da ce u citaocu pobudit i zelju da
se pobuni prot iv svih vrsta ugrozenost i ljudskog bica i zalozi
za afirmaciju njegove slobode. Et icki sud, koj i nedostaje
Andricevom nacinu kazivanja, sigurno ce proizici iz svest i
njegovog citaoca.
U tom pogledu, Prokleta avlija, u kojoj su se sve nevolje
ljudske egzistencije stekle u simbol tamnice, jace nego bilo
koje drugo Andricevo delo, podst ice na protest prot iv svih
oblika ugrozavanja slobode ljudske licnost i i zalaze se za
mnoge slobode: od slobode ident ifikovanja s nekim oblikom
t radicije do slobode govora. I ako naj simbolicnije Andricevo
delo, Prokleta avlija nosi implicite jednu od naj konkretnij ih
knj izevnih poruka ne samo u okviru Andricevih dela nego i
mnogo sire, a te poruke se t icu nekih bitnih pretpostavki
oslobo enja coveka od mnogih formi otu enja, koj ima ga je
istor ija okovala.
Dragan M. Jeremic





















I vo Andric
PROKLETA AVLI JA

(Prema stampanom izdanju: I vo Andric - Prokleta avlija, Prosveta, Beograd,
1988.)

Zima je, sneg zameo sve do kucnih vrata i svemu oduzeo
stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid. Pod tom belinom
i„cezlo je i malo groblje na kom samo naj visi krstovi vrhom
vire iz dubokog snega. Jedino tu se vide t ragovi uske staze
kroz celac sneg; staza je proprcena juce za vreme fra-
Pet rovog pogreba. Na kraju te staze tanka pruga prt ine sir i se
u nepravilan krug, a sneg oko nje ima rumenu boju
raskvasene ilovace, i sve to izgleda kao sveza rana u opstoj
belini koja se proteze do unedogled i gubi neprimetno u sivoj
pust inj i neba jos punog snega.
Sve se to vidi sa prozora fra-Pet rove celije. Belina
spoljnjeg sveta tu se mesa sa dremlj ivom senkom koja vlada
u celij i, a t isina dobro druguje sa t ihim sumom njegovih
mnogobrojnih casovnika koj i jos rade, dok su se neki,
nenavijeni, vec zaustavili. Tisinu remet i jedino prigusena
prepirka dvoj ice fratara koj i u susednoj praznoj celij i
sastavljaju inventar stvari koje su ostale iza fra-Pet ra.
Stari fratar Mijo Josic gun a nesto nerazumlj ivo. To je
odjek njegovih davnasnj ih prepirki sa pokojnim fra-Pet rom
koj i je kao cuven sahacija, puskar i mekanik« st rasno
sabirao svakakav alat , t roseci na njega manast irske novce, i
ljubomorno ga cuvao od svakoga. Zat im glasno grdi mladog
fra-Rast islava, koj i predlaze da se nalozi peci da se popis ne
vrsi u hladnoj sobi.
– Jadna t i mladost ! Svi ste vi mladi takvi, zimlj ivi kao
hanumice. Treba t i topla soba! Kao da je malo lozeno i
pot roseno ove zime!
Tu se starac valjda priset i da t ime cini prekor pokojniku
nad koj im se jos ni zemlja nije slegla, i zacuta, ali odmah
nastavi da kara mladica.
– Kazem ja uvijek: nisi t i Rast islav, nego Raspislav! Ni ime
...

t i, bolan, na dobro ne slut i. Dok su se frat ri zvali fra Marko,
fra Mijo, fra I vo – i bio je dobr i vakat , a vi sada uzimate neka
imena iz romana, odakle li, te fra Rast islav, te fra Voj islav, te
fra Branimir. Tako nam i jest .
Mladi fratar odmahuje rukom na te dosetke i prekore koje
je sto puta cuo i koje ce morat i jos bogzna dokle slusat i. A
posao se nastavlja.
Ljudi koj i popisuju zaostavst inu iza pokojnika koj i je jos
pre dva dana bio tu, ziv kao sto su i oni sada, imaju neki
narocit izgled. Oni su predstavnici pobednickog zivota koj i ide
svoj im putem, za svoj im pot rebama. Nisu to lepi pobednici.
Sva im je zasluga u tom sto su nadziveli pokojnika. I kad ih covek ovako sa st rane posmat ra, izgledaju mu pomalo kao
ot imaci, ali ot imaci koj ima je osigurana nekaznj ivost i koj i
znaju da se sopstvenik ne moze vrat it i ni iznenadit i ih na
poslu. Nisu sasvim to, ali po necem na to podsecaju.
– Pisi dalje – cuje se opor i glas starog frat ra – pisi: »Jedna
klijesta velika, kresevska. Jedna.«
I sve tako redom, alatka po alatka, a na kraju svake
recenice zapisani predmet tupo jekne, bacen na gomilu grubo
ispreturanog alata, koja lezi na malom hrastovom st rugu
pokojnog fra-Pet ra.
Kad ih covek tako gleda i slusa, sve se u njemu i nehot ice
okrece od zivota ka smr t i, od onih koj i broje i prisvajaju ka
onom koj i je sve izgubio i kome vise nista i ne t reba, jer ni
njega nema.
Sve do pre t ri dana na tom posirokom minderluku, sa
kojega je vec nestalo duseka i prost irke a ostale samo gole
daske, lezao je ili cak sedeo fra-Petar i – pricao. I sada, dok
gleda njegov grob u snegu, mladicu stvari misli na njegova
pricanja. I sve bi hteo, i po t reci i po cetvrt i put , da kaze kako
je lepo umeo da prica. Ali to se ne moze kazat i.
Poslednj ih nedelja mnogo i cesto je pricao o svom
nekadasnjem boravku u Carigradu. To je bilo davno. Zbog
svoj ih teskih i zamrsenih poslova frat r i su poslali u Stambol
fra-Tadiju Ostoj ica, eksdefinitora, eksgvardijana (»Sav bijase
od nekih eksova!«) , coveka spora i dostojanstvena i
zaljubljenog u tu svoju sporost i svoje dostojanstvo. Taj je
znao da govori turski ( sporo i dostojanstveno) , ali ne i da cita
i pise. Stoga su mu za prat ioca dali fra-Pet ra kao coveka vesta
turskom pismu.




Nepunu godinu dana su ostali u Carigradu, pot rosili su sve
sto su poneli, jos se zaduzili, i nista svrsili nisu. Sve zbog
nezgode koja je zadesila fra-Pet ra ni kr iva ni duzna, ludim
st icajem okolnost i, u mutnom vremenu kad vlast prestane da
razaznaje pravog od krivog.
Nekako ubrzo po nj ihovom dolasku desilo se da je policija
uhvat ila neko pismo upuceno aust rij skom internunciju u
Carigradu. To je bila opsirna predstavka o stanju crkve u
Albanij i, o proganjanju svestenika i vernika. Pismonosa je
uspeo da pobegne. Kako u to vreme nije bilo drugih fratara
koj i su iz t ih krajeva st igli u Carigrad, turska policija je po
nekoj svojoj logici uhapsila fra-Pet ra. Dva meseca je ostao u
zatvoru »pod ist ragom« a da ga niko nije cest ito saslusao.
O ta dva meseca, provedena u stambolskom ist raznom
zatvoru, fra Petar je pr icao vise i lepse nego o svemu ostalom.
Pricao je na prekide, u odlomcima, kako moze da prica tesko
bolestan covek koj i se t rudi da sabesedniku ne pokaze ni
svoje fizicke bolove ni svoju cestu misao na blisku smrt . Ti
odlomci se nisu uvek nastavljali tacno i redovno jedan na
drugi. ½esto bi, nastavljajuci pricanje, ponavljao ono sto je
vecjednom rekao, a cesto bi opet ot isao napred, preskocivsi
dobar deo vremena. Pricao je kao covek za kog vreme nema
vise znacenja i koj i stoga ni u tu em zivotu ne pridaje
vremenu ni redovnom toku vremena neku vaznost . Njegova
prica mogla je da se prekida, nastavlja, ponavlja, da kazuje
stvar i unapred, da se vraca unazad, da se posle svrsetka
dopunjava, objasnjava i sir i, bez obzira na mesto, vreme i
stvarni, stvarno i zauvek utvr eni tok doga aja.
Naravno da je pri takvom nacinu pricanja ostalo dosta
praznina i neobjasnjenih mesta, a mladicu je bilo nezgodno da
prekida pricanje, da se vraca na nj ih i postavlja pitanja.
Najbolje je ipak pust it i coveka da prica slobodno.






























I
To je citava varosica od zatvorenika i st razara koju
Levant inci i mornari raznih narodnost i nazivaju Deposito, a
koja je poznat ija pod imenom Prokleta avlija, kako je zove
narod a pogotovu svi oni koj i sa njom imaju ma kakve veze.
Tu dolazi i tuda prolazi sve sto se svakodnevno pritvara i
hapsi u ovom prost ranom i mnogoljudnom gradu, po krivici ili
pod sumnjom krivice, a krivice ovde ima zaista mnogo i
svakojake, i sumnja ide daleko i zahvata u sir inu i u dubinu.
Jer, carigradska policija se drzi osvestanog nacela da je lakse
nevina coveka pust it i iz avlije nego za krivcem t ragat i po
carigradskim budzacima. Tu se vrsi veliko i sporo odabiranje
pohapsenih. Jedni se ispituju za su enje, drugi tu odleze
svoju kratkot rajnu kaznu ili, ako se bas vidi da nisu krivi,
bivaju pusteni, t reci se upucuju u progonstvo u udaljene
krajeve. A to je i veliki rezervoar iz kog policija probira lazne
svedoke, »mamce« i provokatore za svoje pot rebe. – Tako
Avlija neprestano reseta sarenu gomilu svoj ih stanovnika, i,
uvek puna, stalno se puni i prazni. Tu ima sitnih i krupnih
prestupnika, od decaka koj i je ukrao sa tezge grozd ili smokvu
do svetskih varalica i opasnih obijaca; ima nevinih i
nabe enih, maloumnih i izgubljenih, ili omaskom dovedenih
ljudi iz Carigrada i iz cele zemlje. Preteznu vecinu sacinjavaju
carigradski hapsenici, pravi izbor najgoreg od najgoreg sto
gamize po carigradskim pr istanist ima i t rgovima ili se zavlaci
po jazbinama na perifer ij i grada. Obijaci, secikese, kockari od
zanata; krupne varalice i ucenj ivaci; sirot inja koja krade i
vara da bi zivela; pijanice, vesela braca koja zaboravljaju da
popijeno plate ili mehanski razbijaci i ukolj ice; bledi i potuljeni
jadnici koj i od opojnih droga t raze ono sto od zivota nisu
mogli da dobiju i zato uzivaju hasis, puse ili jedu opijum, i ne
zaustavljaju se ni pred cim, samo da bi dosli do ot rova bez
kog ne mogu; nepopravlj ivi porocni starci i nepopravlj ivo
porokom upropaceni mladici; ljudi sa svakojakim
izvitoperenim nagonima i navikama koje ne kriju i ne
ulepsavaju nego ih cesto izlazu svetu na vidik, a i kad ih kr iju
...
sakrit i ih ne mogu, jer progovaraju na svakom koraku kroz
nj ihova dela.
Ima visest rukih ubica i takvih koj i su vec nekoliko puta
bezali sa robije i zbog toga su okovani vecovde, pre suda, i
osude, oni izazivacki zvekecu svoj im okovima, psujuci besno i
gvoz e i onog ko je lance izumeo.
Tu prist izu i svi oni koj i su upuceni po kazni, kao
prognanici, iz zapadnih pokraj ina, i ovde se resava nj ihova
sudbina: ili se, pomocu car igradskih veza i zast itnika,
osloba aju i vracaju kuci ili bivaju upuceni u mesto svoga
zatocenja u Maloj Azij i ili Africi. To su takozvani »prolaznici«,
obicno star ij i, u svom kraju uglednij i ljudi, predstavnici
pojedinih vera ili grupa, zapleteni u t rvenja i sukobe tamo
negde u svojoj zemlj i i optuzeni od vlast i ili oklevetani od
svoj ih prot ivnika kao polit icki krivci ili buntovnici. Oni donose
pune sanduke i bisage odela i stvari, i s mukom se brane od
carigradskih sat rovaca sa koj ima moraju da dele celiju.
Zabrinut i i povuceni, drze se po st rani koliko god mogu.
Petnaestak prizemnih ili jednospratnih zgrada, gra enih i
dogra ivanih u toku mnogih godina, povezanih visokim zidom,
zatvaraju ogromno, izduzeno i st rmo dvoriste posve
nepravilna oblika. Samo ispred zgrade u kojoj su cuvari i
kancelar ije uprave ima malo kaldrme; sve ostalo je siva i
tvrda ugazena zemlja iz koje t rava ne st ize ni da nikne, toliko
je ljudi od jut ra do mraka gazi. A dva- t ri uboga i malokrvna
drveta, rasturena samo sredinom dvor ista, uvek izranjavljena
i oguljena, zive mucenickim zivotom, izvan godisnj ih doba. To
dzombasto i prost rano dvoriste lici preko dana na vasar iste
raznih rasa i naroda. A nocu se sva ta gomila sateruje u celije,
sve po petnaest , dvadeset i t rideset nj ih u jednu. I tu se
produzuje bucan i sarolik zivot . Mirne noci su retke.
Okorele car igradske propalice, koje se ne boje st razara i
ne zarezuju nikog, pevaju best idne pesme i dovikuju
sramotne ponude svoj im dilberima u susednim celijama.
Nevidlj ivi ljudi se sva aju zbog mesta i loga; dozivaju u
pomoc pokradeni. Neki skr ipe zubima u snu i uzdisu, neki
krkljaju i hrcu kao zaklani. Velika celija zivi tada samo
zvukom, kao dzungla u tami. ½as se javi neobicno kliktanje, cas uzdasi, cas, kao recitat iv, dve- t ri otegnute reci iz pesme,
tuzna i jalova zamena svakojakih culnih zelja, cas
nerazumlj ivi glasovi, grleni i teski.
I spolja dopire lupa, jer dvost ruka starinska kapija koja se
otvara i zatvara sa skr ipom i grmljavinom prima ili istura nocu
ljude pojedince ili u skupovima. Nocu se odvode osu eni na
izdrzavanje kazne ili u progonstvo. A cesto posle neke velike
tuce u pristanistu dovode zapenusene, ra„cupane i
okrvavljene ljude, jos vruce od gneva, od alkohola i od
primljenih i dat ih udaraca. Oni reze jedan na drugog, prete, i
gledaju, ako mogu, da udare prot ivnika jos jednom, izme u
uzurbanih st razara. A kad ih razdvoje i pozatvaraju, oni se jos
dugo ne smiruju, nego se iz celije u celiju dozivaju teskim
pretnjama i psovkama.
Kad svane dan, zdravom i cistom coveku biva nesto lakse.
Samo malo lakse. Sav taj svet povrvi iz zaguslj ivih celija na
prost ranu avliju i tu se, na suncu, t rebi od gamadi, previja
rane ili produzuje sa grubim salama i beskonacnim, ost rim
prepirkama i mracnim obracunavanj ima. Stvaraju se t ihi ili
glasni krugovi. Svaki takav krug ima svoje srediste. To je
neka grupica kockara ili salj ivcina, ili je to jedan jedini covek
koj i t iho peva ili recituje masne i smesne pesmice, ili je neko
naivno pricalo ili zanesen manijak sa koj im oni iz kruga
jevt ino i drsko teraju salu.
Fra Petar pri e ponekom od nj ih i slusa i gleda malo
poizdalje. (»Sva je sreca te sam u civilu i niko ne zna ko sam i
sta sam!«)
Tu, pored njegove zgrade stvara se, u senci, svakog jut ra
tanak krug oko nekog Zaima. To je omalen i pognut covek
bojazlj iva izgleda, koj i govori t iho ali sigurno i odusevljeno, a
govori uvek o sebi i kazuje sve samo u krupnim potezima.
Prica uvek o istoj stvari i toliko je uvelicava i umnozava da bi
t rebalo bar sto pedeset godina zivota da jedan covek sve to
dozivi.
Sunce se tek pomolilo, a razgovor vectece.
– Bogami si t i video sveta, Zaimaga.
– Jesam, ali sta mi to vredi kad sam, evo, post radao i kad
su ljudi pogani i ne daju zivet i ispravnom coveku. A jesam
prosao mnoga mesta i svuda mi je dobro bilo i ljudi me
postovali i priznavali, a i ja sam se vladao kako t reba i sa
svakim lepo i posteno umeo.
Gleda zat im cutke preda se, kao da cita neki podsetnik, i
pocinje kao da nastavlja gde je prekinuo.
– U Adapazaru sam zaimao i ozenio se. Dobru i pametnu
sam zenu imao. Ljudi su me mnogo postovali i moja
bojadzij ska radnja bila je prva u varosi.
– Pa sto ne ostade tamo?
– Eh, sto! avo me nagovori te uzeh jos jednu zenu. I od
tog dana sve krenu naopako. Jest me zadovolj ila prvih dana.
To moram da kazem. Ali cud sto je imala! Nista sto se
zavadila sa mojom prvom zenom i sto mi je od kuce napravila
pakao, nego za e tako po varosi, pa sto kazu: u jednoj ruci
slama a u drugoj vat ra. Gde do e, tu sva u i omrazu stvara.
Dva bi oka, sto kazu, u glavi zavadila. Braca moje prve zene
stadose da me gone. Omrznu svet na mene. I ja, videvsi da
gubim ugled i musteriju, i da cu i glavu izgubit i ako tako dalje
po e, rasprodam potajno i budzasto ono robe i zlata pa
krenem opet u svet .
– I h, brate! steta! – kaze neko zabrinuto. Zaim tuzno nj ise
glavom kao da samo on zna kolika je to steta.
– E, moj bezanovicu, sto t i nisi najurio tog svog ot rova,
nego t i da bezis, pored tolikog svoga dobra! – kaze promuklim
glasom at letski razvijen covek iz kruga.
– »Najurio, najurio«! Nije to tako lako. Da t i znas kakva je
to zena bila. Ne mozes da se odlepis od nje a vidis da te
nestaje.
– Ah, sta! Najurio bih ja nju pa sve da joj je sunce me u
nogama a mesec na t rbuhu.
To opet govor i onaj at let i ljut ito odlazi iz kruga,
odmahujuci rukom.
– Ah, sta tu zena, zena! Kad ugasis svecu, svaka je
jednaka.
A mali covek prica dalje kako je ot isao cak u Trapezunt i tu
se ozenio imucnom udovicom.
– Pazila me je kao oci u glavi. Tu sto sam poziveo cet iri
godine u svakom dobru! Ali, moja nesreca, razboli se i umre zena, a ja od zalost i ne mognem tu ostat i, nego opet
rasprodam sve i krenem u svet . Radio sam svuda i svuda su
me cenili i voleli zbog moj ih zlatnih ruku. Do Soluna sam
dosao. I tu se ozenio...
– Opet !
– ½et iri ja zanata znam i jedanaest puta sam se zenio.
– Ah, ah! Pa sta bi? – pitaju iz kruga.
– sta bi? I zvarase me ½ivut i, njena rodbina. Danas da
naplat im samo polovinu onoga sto mi duguju, bio bih bogat
covek. I lako bih se oslobodio potvore i izbavio odavde.
A »potvora« je u tom sto je optuzen da je rasturao lazan
novac. sto je najgore, to nije prvi put da je pod takvom
optuzbom. To je kod njega kao neka bolest . ½im se izvuce
ispod jedne optuzbe ili odlezi robiju, on se odmah laca takvog
posla ili nekog drugog krivotvorenja, i kako je nespretan,
odmah ga uhvate. A pri tom ne prestaje da sanja ( i laze) o
srecnoj zenidbi i cet iri svoja krasna zanata«. Sad st repi od
teske kazne, ako se stvar dokaze, i opija se i zavarava lazima,
polulazima i poluist inama koje povazdan prica dokonim
ljudima spremnim na podsmeh. ½im se razi e jedan krug, on
lunja po dvoristu kao ukleta dusa, prilazi drugom krugu. Sa
nekim pogrebnim i placevnim izrazom na licu on slusa sale od
koj ih se drugi smeju gromko i neodolj ivo, slusa sve sto se
prica; dugo, skromno i st rplj ivo ceka priliku. I kad mu se ucini
podesan t renutak, on upada mehanicki. Neko pomene neku
zemlju, na primer Egipat . Zaim ga prekida sa gotovom
pricom.
– Imao sam ja zenu Misirku. Bila je star ija od mene, i
pazila me, maj ka ro ena ne bi mogla bolje. Dve godine smo
lepo ziveli. I ugled sam uzivao u gra anstvu. Ali sta ces?
Jednog dana...
I opet do e neka pr ica o nekoj izmisljenoj zemlj i i bracnoj
nezgodi, koju jedni slusaju uz podruglj ive upadice, dok drugi
odlaze vecna pocetku, odmahujuci rukom i ne stedeci jadnog
Zaima.
– Ovo mu je osamnaesta.
– Do vi enja! Javite kad svrsi pricu.
Ali ta prica manijaka i neizlecivog falsifikatora Zaima koj i
masta o mirnom zivotu sa savrsenom zenom, gubi se brzo u
zaglusnoj vici iz susedne gomile u kojoj je planula sva a sa
psovkama kakvih nema me u ljudima u svetu izvan Avlije.


Sam polozaj Proklete avlije bio je cudan, kao sracunat na
mucenje i vece st radanje zatvorenika. ( I fra Petar se cesto
vracao na to, nastojeci da ga opise.) I z Avlije se ne vidi nista
od grada ni od pr istanista i napustenog arsenala na obali
ispod nje. Samo nebo, veliko i nemilosrdno u svojoj lepot i, u
dalj ini nesto malo od zelene azij ske obale s druge st rane
nevidlj ivog mora, i tek poneki vrsak nepoznate dzamije ili
dzinovskog kiparisa iza zida. Sve neodre eno, bezimeno, i
tu e. Tako covek st ranac ima stalno osecanje da je negde na
nekom avolskom ost rvu, izvan svega sto je dotada znacilo za
njega zivot , a bez nade da ce ga skoro ugledat i. A zatvorenici
koj i su iz Carigrada kaznjeni su, pored svih drugih nevolja, jos
i t ime sto ne vide i ne cuju nista od svog grada; u njemu su, a
kao da su sto konaka daleko od njega; i ta prividna dalj ina
muci ih isto kao stvarna. Zbog svega toga Avlija brzo a
neosetno savije coveka i potcini ga sebi, tako da stane da se
gubi. Zaboravlja ono sto je bilo i sve manje misli na ono sto ce bit i, pa mu se i proslost i buducnost slegnu u jednu jedinu
sadasnj icu, u neobicni i st rasni zivot Proklete avlije.
A kad se desi da se nebo naoblaci i stane da duva mlak i
nezdrav juzni vetar, koj i donosi zadah morske t rulezi, gradske
necistoce i smrada iz nevidlj ivih pristanista, onda zivot u celijama i na dvoristu postaje zaista nepodnoslj iv. Mucan
zadah ne dolazi samo iz pristanista nego udara iz svih zgrada i
predmeta; izgleda da sva zemlja koju je prit isla Prokleta avlija
lagano t ruli i pusta neku vonju koja coveka t ruje, da mu
zalogaj grkne i zivot omrzne. Huj i vetar i kao nevidlj iva bolest
pada po svima. I mirni ljudi se usplahire i pocinju u
nerazumlj ivoj razdrazenost i da se ljut ito krecu, t razeci kavge.
Teski sami sebi, hapsenici izazivaju svoje sapatnike ili st razare
koj i su u t im danima i sami razdrazlj ivi i kivni na sve. ‰ivci se
zatezu od bola ili naglo popustaju u opasnim praskanj ima i
bezumnim postupcima. I skrsavaju ost ri, bezrazlozni sukobi,
nastaju i za samu Prokletu avliju neobicni ispadi. I dok jedni
tako besne i sukobljavaju se sa svakim, dot le drugi, starij i i
povuceni ljudi, cuce sat ima, odvojeni, i objasnjavaju se sa
svoj im nevidlj ivim prot ivnicima necujnim sapatom ili samo
grimasama i slabim pokret ima ruke i glave. I zgledaju
avet inj ski.
U t im casovima opsteg uzbu enja ludilo, kao zaraza i hitar
plamen, ide od sobe do sobe, od coveka do coveka, i prenosi
se sa ljudi na zivot inje i mrtve stvari. Uznemire se i psi i
macke. Ucestano i st relovito stanu da tkaju od zida do zida
krupni pacovi. Ljudi t reskaju vrat ima i lupaju kasikama u
limene sudove. Predmet i sami ispadaju iz ruku. Na mahove se
sve ut isa od opste, bolesne iznemoglost i. A odmah zat im u
nekim zatvorenim celijama, sa prvim mrakom, nastane takva
opsta vika da sva avlija t rept i i odjekuje. Nj ima se redovno
pridruze i druge celije svojom vikom. Tada izgleda da sve
sto u Prokletoj avliji ima glasa urla i vice svom snagom, u
bolesnoj nadi da bi, negde na vrhuncu ove buke, sve ovo
moglo poprskat i i raspast i se, i svrsit i na neki nacin, jednom
zauvek.
U takvim casovima cela ta Prokleta avlija jeci i t rest i kao
ogromna decja cegrtaljka u dzinovskoj ruci, a ljudi u njoj
poigravaju, grce se, sudaraju me u sobom i biju o zidove kao
zrna u toj cegrtaljci.
Upravnik i njegovi ljudi znaju dobro to dejstvo t rule i
opasne jugovine, izbegavaju sukobe koliko god je mogucno,
jer i sami zarazeni i nervozni, cuvaju kapiju, pojacavaju st raze
i – cekaju da jugo prestane. Oni znaju dobro, iz iskustva, da
bi svaki pokusaj da se »uspostavi red« bio i opasan i
nemoguc, jer nit ’ ima koga da to izvrsi nit i bi iko poslusao. A
kad zdravi severni vet rovi zaista nadvladaju jugo i kad se
malo razvedri, sunce ograne i vazduh procist i, hapsenici se u
gomilama raspu veselo po dvor istu, suncaju se i sale i smeju,
kao prezdraveli bolesnici ili spaseni brodolomnici, a sve sto je
bilo za ona dva- t ri luda dana predaje se lako zaboravu. Ne
moze niko niceg da se set i, sve i da hoce.
Upravnik ove cudne i st rasne ustanove je Lat ifaga, zvani
Kara oz. Taj nadimak mu je odavno postao pravo ime i pod
t im imenom je poznat ne samo ovde nego i daleko izvan
zidova Proklete avlije. On je i svoj im izgledom i svima svoj im
osobinama njeno olicenje.
Otac mu je bio nastavnik u nekoj vojnoj skoli; t ih covek,
ljubitelj knj ige i razmisljanja, ozenio se vecu zrelim godinama
i imao je svega jedno dete, musko. Dete je bilo zivo i bist ro,
volelo je knj igu, ali narocito muziku i svaku igru. Do cet rnaeste godine decak je dobro ucio i izgledalo je da ce poci
ocevim stopama, ali tada je njegova zivost pocela da se
pretvara u bes, a njegova bist r ina okrenula naopakim putem.
Decak je brzo stao da se menja, cak i fizicki. Naglo se
raskrupnjao i neprirodno ugoj io. Njegove umne, sme e oci
stale su da igraju kao na zej t inu. Napust io je skolu i poceo da
se druzi sa kafanskim sviracima i ma ionicar ima, sa
kockar ima, pijancima i pusacima opijuma. Sam nije imao
nekog narocitog dara za vest ine, ni prave st rast i za kocku ili
pice, ali ga je privlacio taj svet i sve ono sto se plete oko
njega, isto kao sto ga je odbijalo sve sto je pripadalo svetu
mirnih, obicnih sudbina, ustaljenih navika i redovnih
obaveza.
Bujan i jos neiskusan, mladic je brzo upao u sumnj ive
poslove i drske podvige svoga drustva i dosao u sukob sa
zakonom. I ne jedanput . Otac ga je vadio nekoliko puta iz
zatvora, koristeci svoj ugled i svoja poznanstva sa ljudima na
polozaju, narocito sa upravnikom celokupne policije, starim i
dobrim skolskim drugom. »Je li moguce da moj sin obija kuce,
pljacka t rgovce i ot ima devoj ke?« – pitao se ocajan otac. A
stari iskusni upravnik mu je odgovarao mirno ali po ist ini. Da
krade, ne krade bas, ni t rgovce ne vara, ni devoj ke ne ot ima
licno, ali gde god se te stvari desavaju, mozes bit i siguran da ces i njega tu negde u blizini naci. A ako ga ovako ostavimo,
zagazice i sam u prestup. Nego valja t razit i za vremena neko
resenje. I upravnik gradske policije nasao je »resenje«, koje
je smat rao kao jedino moguce, dakle najbolje: da mladica koj i
je posao zlim putem uzme u svoju sluzbu. I kao sto biva, od
mladog coveka, koj i je bio vec zauzeo svoje mesto me u
kockar ima i gospodskim dangubama, postao je dobar i
revnosan stambolski policajac.
Nije to postao odjednom. Kolebao se prvih godina i t razio
svoje mesto, a nasao ga je tamo gde se najmanje moglo
ocekivat i, u radu prot iv svoga nekadasnjeg drustva.
Nemilosrdno se okomio na skitnice, pijance, secikese,
kr ijumcare, nesrecnike i dokonjake iz tamnih kvartova
Stambola. Radio je sa st racu, sa neobjasnj ivom mrznjom, ali
i sa vest inom, sa poznavanjem te sredine kakvo je samo on
mogao da ima. Te stare veze pomogle su mu da prosir i krug
svoga rada, jer sitni prestupnici odaju krupne. Podaci o
ljudima se gomilaju, obavestacka mreza se pojacava i sir i.
I zuzetna revnost i uspesi u sluzbi doveli su ga posle desetak
godina za pomocnika upravnika ovog velikog »prihvat ilista«. A
kad je stari upravnik umro od srcane kapi, on je bio jedini koj i
ga je mogao zamenit i. Tada je pocela njegova vladavina u
Prokletoj avliji. I t raje, evo, vecdvadesetu godinu.
Ranij i upravnik, tvrd i iskusan starac, imao je krut , klasicni
nacin upravljanja. Za njega je bilo glavno da svet poroka i
bezakonja u svojoj celini bude sto jasnije obelezen i sto bolje
odvojen od sveta reda i zakona. Pojedinac i njegova krivica
nisu ga mnogo zanimali. U toku mnogih godina on je na
Prokletu avliju i na sve sto zivi u njoj gledao kao na karant in a
na njene stanovnike kao na opasne i tesko izlecive
bolesnike koje raznim merama, kaznama i st rahom, fizickom i
moralnom izolacijom t reba drzat i sto dalje od takozvanog
zdravog i postenog sveta. A inace, u svemu ih prepust it i same
sebi. Ne dat i im da iza u iz svog kruga, ali i ne dirat i ih bez
pot rebe, jer se od tog dodira nista dobro ni pametno ne moze
izrodit i.
Novi upravnik je celim svoj im stavom i svim postupcima
stao odmah da primenjuje drugacij i nacin.
Vec prve godine Lat if je, kad mu je otac umro, prodao
veliku, lepu ocinsku kucu u Novoj mahali i kupio jedno
zapusteno, veliko imanje iznad same Proklete avlije. Sve u
kipar isima, ono je licilo na zapusteno ost rvo ili star insko
groblje. Od Proklete avlije bilo je odeljeno senovitom
raselinom sa sumom plemenit ih drveta i citavim sistemom
raznih ograda i visokih zidova. Tu je, pored bogate zive vode,
me u starim drvet ima, sagradio lepu kucu, koja je gledala na
prot ivnu st ranu padine i tako bila zast icena od juznog vet ra i
nezdravog zadaha iz arsenala i pristanista. Kuca je imala
veliko preimucstvo da je i vrlo udaljena od Proklete avlije i
vr lo blizu njoj . Po celom izgledu, po miru i cistoci, to je bio
drugi svet , na hiljadu milja odavde, a ipak u samom
susedstvu Avlije i nevidlj ivo vezan sa njom. Sluzeci se prekim,
samo njemu pr istupacnim putelj cima Kara oz je mogao u
svako doba dana, pravo od svoje kuce, neopazeno uci u
Avliju. (Tako se nikad nije tacno moglo znat i kad je tu a kad
nije, ni otkud moze odjednom iskrsnut i.) Upravnik se tom
mogucnocu cesto korist io. Nadzirao je licno i zatvorenike i
nj ihove cuvare. I poznajuci gotovo svakog od zatocenika,
njegovu proslost i njegovu sadasnju kr ivicu, on je sa dosta
prava govor io da »zna kako dise Avlija«. A kad pojedinca i
nije znao bas u glavu, poznavao je onu skitnicku ili
prestupnicku dusu u njemu i u svakom t renutku mogao je
stat i pred njega i nastavit i razgovor o njegovoj ili tu oj krivici.
A isto tako, i jos bolje, poznavao je svakog cuvara i njegove
dobre i r ave, javne i skr ivene osobine i sklonost i.
Tako je bar sam govorio i t ime se uvek hvalio. I tako je
celog veka ostao u najuzoj vezi sa svetom nereda i kriminala,
koj i je u mladost i zauvek napust io, i u isto vreme iznad njega
i daleko od njega, odeljen svoj im polozajem i svoj im gust im
bastama i za druge neprelaznim zeleznim ogradama i
vratnicama.
Od samog pocetka Kara oz je »radio iznut ra«. Po tom
svom neobicnom nacinu rada on je bio i mnogo gor i, tezi i
opasnij i, i u izvesnom smislu, ponekad bolj i i covecnij i od
ranij ih upravnika. Od beskrajnog i neshvat lj ivog preplitanja t ih
suprotnost i sastojao se njegov neobicni odnos prema avliji i
celom onom ljudstvu koje je kao spora, mutna reka prolazilo
kroz nju. Ni naj starij i i naj lukavij i gost i Proklete avlije nisu
mogli uhvat it i kraja ni konca toj Kara ozovoj igri, koja je bila
potpuno licna, puna neocekivanih i smelih obrta i smicalica,
vr lo cesto u prot ivnost i sa svim pravilima policij skog rada i
postupanja i sa opst im drustvenim obicaj ima i navikama. Vec
prve godine on je stekao svoj nadimak Kara oz. I zaista je ta
Avlija i sve sto je sa njom zivelo i sto se u njoj desavalo bila
velika pozornica i stalna gluma Kara ozovog zivota.
Rano pregojen, kosmat i tamne put i, on je rano i ostareo,
bar na izgled. Ali je njegov izgled mogao da prevari coveka.
Sa svih svoj ih sto oka tezine, on je, kad bi zat rebalo, bio ziv i
brz kao lasica, a njegovo tesko i mlohavo telo razvijalo je u
takvim t renucima bikovsku snagu. I za pospanog i kao mrtvog
lica i sklopljenih ociju krila se uvek budna paznja i avolski
nemirna i dovit lj iva misao. Na tom licu tamno-maslinaste boje
nije nikad niko video osmeh, ni onda kad bi se celo
Kara ozovo telo t reslo od teskog unut rasnjeg smeha. To lice
je moglo da se steze i rasteze, menja i preobrazava, od izraza
krajnjeg gnusanja i st rasne pretnje do dubokog razumevanja i
iskrenog sauce„ca. I gra ociju u tom licu bila je jedna od
velikih Kara ozovih vest ina. Levo oko bilo je redovno gotovo
potpuno zatvoreno, ali se izme u sastavljenih t repavica
osecao pazlj iv i kao secivo ostar pogled. A desno oko bilo je
sirom otvoreno, krupno. Ono je zivelo samo za sebe i kretalo
se kao neki reflektor; moglo je da iza e do neverovatne mere
iz svoje duplje i da se isto tako povuce u nju. Ono je
napadalo, izazivalo, zbunj ivalo zrtvu, prikivalo je u mestu i
prodiralo u naj skrovit ije kutove njenih misli, nada i planova.
Od toga je celo lice, nakazno razroko, dobivalo cas st rasan cas smesan izgled groteskne maske.
U svoj im razgovor ima o Kara ozu hapsenici su,
pret resajuci svaku pojedinost na njemu, govorili narocito
mnogo i cesto o t im njegovim ocima. Jedni su tvrdili da ne vidi
nista na levo oko, drugi opet da bas na ono desno, iskolaceno,
ne vidi. I za dvadeset godina se nikad nisu mogli slozit i u
tome, ali su uvek i svi st repeli od pogleda t ih njegovih ociju i
izbegavali ga, ako je ikako moguce bilo.
Niceg od teskog dostojanstva osmanlij skog visokog cinovnika nije bilo na Kara ozu ni u njegovom govoru i
kretanju. U svakom pojedinom slucaju, sa svakim
osumnj icenim licem on je igrao narocitu igru, bez st ida i
obzira, bez postovanja drugog coveka i sebe sama. Radio je
uvek neocekivano, kao po nekom nadahnucu. Upadao je u
razno doba dana i noci i pr ilazio pojedincu ili citavoj grupi
hapsenika.
– Phi, phi, phi, phiii!
I zgovarao je te svoje slogove u razlicit im visinama i
intonacijama, svaki put drukcije, a uvek tako kao da se cudi i
gnusa i nad t im covekom i nad samim sobom i nad »stvar i«
koja je me u nj ima.
– sta je? Ti jos ovde cmavas? Phi! Nego dede, kako je ono
bilo?
Tako je razgovor pocinjao, ali se nikad nije moglo znat i
kakav ce dalj i njegov tok bit i. To je moglo bit i dugo ispit ivanje
sa poznavanjem svih pojedinost i, sa teskim pretnjama koje su cesto bile samo pretnje, ali od koj ih se svaka mogla tog istog casa pretvorit i u st rasnu stvarnost . Mogla su to bit i uporna,
opasna i neodolj iva nagovaranja, ali i bezdusne lakrdije bez
vidlj ivog smisla i cilja.
Ako pritesnjen i izmucen covek, zeleci da se oslobodi bar
za t renutak Kara ozovog prit iska, stane da preklinje i da kroz
iskren ili glumljen placuverava o svojoj nevinost i, Kara oz je
mogao odjednom da promeni drzanje i da stane da se udara
po celu.
– sta velis ni kriv ni duzan nisi? I h, kud mi to kaza bas
sada, pobogu covece. Phi, phi, phiii! Da si rekao da si kriv, jos
sam mogao da te pust im, jer krivih ovde ima mnogo. Svi su
kr ivi. Ali bas nam jedan nevin t reba. I zato te ne mogu pust it i.
Da nisi sam rekao, jos bi nesto i moglo bit i. Ovako, sada,
valja da sedis ovde dok ne prona em negde nekog nevinog,
takvog kao sto si t i, da te smeni. Sad, sedi i cut i!
I Kara oz, obilazeci dalje Avliju, u pratnj i nekolicine cuvara, nastavlja svoju igru, sad vecsamo sebe radi, vice da
sve odjekuje, i ne moze da se zaustavi.
– Neka mi samo niko ne kaze za nekog: nevin je. Samo to
ne. Jer ovde nema nevinih. Niko ovde nije slucajno. Je li
presao prag ove Avlije, nije on nevin. Skrivio je nesto, pa ma
to bilo u snu. Ako nista drugo, maj ka mu je, kad ga je nosila,
pomislila nesto r avo. Svaki, dabogme, kaze da nije kriv, ali
za toliko godina koliko sam ovde, ja jos nisam nasao da je
neko bez razloga i bez neke kr ivice doveden. Ko ovde do e,
taj je kriv, ili se makar ocesao o krivca. Phi! Pust io sam ih
dosta, i po naredbi i na svoju odgovornost , da. Ali kriv je bio
svaki. Ovde nevinog coveka nema. Ali ima ih na hiljade krivih
koj i nisu ovde i nikad nece ni doci, jer kad bi svi krivi dospeli
ovamo, ova bi Avlija morala bit i od mora do mora. Ja ljude
znam, krivi su svi, samo nije svakom pisano da ovde hleb
jede.
Malo-pomalo ceo taj monolog, govoren u hodu, postaje
sve brzi i zivlj i, dok se ne pretvori u lu acku viku i psovanje
svega sto ova Avlija zatvara i sto zivi izvan nje. U glasu mu,
ispod sve grubost i i velikog gnusanja prema svemu, jedva cujno t rept i nesto kao suzan grci zaljenje sto je sve to tako.
A onaj »nevini« sad zna da moze da sedi jos nedeljama a
da ga Kara oz vise ne pogleda.
Desi se da za koju nedelju iza ovog slucaja do u u grupi
ugledni ro aci nekog bogatog mladica koj i je uhvacen zajedno
sa svoj im r avim drustvom, da mole Kara oza da ga pust i jer
je nevin. On se odjednom sav izmeni, kao da se neceg
priset io, zamisli se i uozbilj i, oba oka za t renutak sklopi, tako
da mu se lice oduzi i izmeni izraz, nagne se uct ivo ka
moliocima, utanj i glas.
– Jeste li vi rekli onima koj i su ga uhapsili da je nevin?
– Jesmo, dakako da smo rekli, ali...
– E, to ste pogresili. Phi, phi, phiii! To ne valja. Jer bas sad
hvataju nevine a pustaju krive. Takav je nov red. Ali kad ste
vi sami pred vlast ima izjavili da nije nista kriv, morace da
ostane ovde.
Ljudi gledaju, zbunjeni, u njegovu smirenu masku,
ocekujuci da se Kara oz nasmeje i okrene stvar na salu. I
sami se pomalo smeskaju. Ali on ostaje neumolj iv ozbiljan,
hladan i uct iv. I tako ih otpremi. A oni jos dugo ne mogu da
se priberu. Pricaju stvar me u pr ijatelj ima, idu pa se zale
ut icajnim poznanicima, koj i slezu ramenima i odmahuju
rukom, kao ljudi koj i tvrdoglavo veruju da u Kara ozu sedi i iz
njega govori sam avo, i to ne jedan.
Ali Kara oz ce mozda vec sut radan, prelazeci avliju,
presrest i onog prvog »nevinog« i odjednom nastavit i razgovor
od pre t ri nedelje. Pr ici ce mu naglo, unet i mu se u lice
gledajuci kao da ce ga prozdret i.
– Phi! sta t i mislis, dokle ces ovde da smrdis? Kao da
nema dosta smrada i bez tebe. Odmah da se gubis odavde,
jesi li cuo? Kupi prnje i da te moje oci vise ne vide, jer cu
naredit i da te prebiju kao macku.
U prvi mah skamenjen od iznena enja, covek odjednom
prikupi snagu i samo klisne iz Avlije, ostavljajuci ono svoj ih
sitnica da se cuvari i hapsenici ot imaju o nj ih.
U svojoj »igri« Kara oz je mogao sate da provede sa covekom optuzenim za neku kra u ili utaju, za silovanje,
tesku povredu ili ubistvo, da se benavi, da urla ili sapuce, da
izigrava glupaka ili ost rvljenog krvnika ili coveka od srca i
razumevanja, sve naizmenice i sve sa istom iskrenocu i
ubedlj ivocu. Ponekad se rvao sa takvim covekom ili grlio, bio
ga ili milovao, i jednako mu se unosio u oci: »Priznaj , jadi te
ne znali! Priznaj , i spasi glavu, jer videces da ces krepat i na
mukama. Priznaj !«
A kad post igne cilj , izvuce priznanje i dobije podatke o
saucesnicima ili o mestu na kom je skriven ukraden novac, on
samo otare dlan o dlan, kao covek koj i je najposle svrsio
prljav neprijatan posao, zbaci sve te maske odjednom kao
izlisne i predaje stvar redovnom postupku. Ali ni tada ne
zaboravlja i ne napusta onoga koj i je priznao, nego mu cesto
svoj im iskazom pomaze i olaksava.
Nerazumlj iva je bila ta njegova beskonacna i cudna igra,
ali on, u stvari, kao da nije verovao nikad nikome, ne samo
okrivljenom ni svedoku nego ni samom sebi, i stoga mu je bilo
pot rebno priznanje kao jedina donekle stalna tacka sa koje se
moze u ovom svetu, u kom su svi kr ivi i dostojni osude,
odrzavat i bar pr ivid neke pravde i kakav- takav red. I on je to
priznanje t razio, lovio, cedio ga iz coveka sa ocajnickim
naporom, kao da se bori za svoj ro eni zivot i razmrsava
svoje nerazmrslj ive racune sa porokom i prestupom i
lukavstvom i neredom.
Ta igra je izgleda u vecini slucajeva izlisna i neshvat lj iva i
nedostojna, toliko je bila zamrsena i izvitoperena, a u stvari je
bila dobro i t rezno sracunata i redovno post izavala svoj cilj . U
njoj nije bilo ponavljanja ni rut ine, bila je uvek nova i rasla
sama iz sebe, tako da je zbunj ivala i naj iskusnije, okorele i ceste goste Proklete avlije. Ponekad je postojala nerazumlj iva
i onima koj i vecgodinama rade sa Kara ozom. O njoj su isle
price po Stambolu, toliko su njegovi postupci izgledali
ponekad necovecni i suludi, a ponekad opet neuracunlj ivo
blagi i puni sazaljenja i obazrivost i.
Zbog svega toga zalbe na Kara oza bile su ceste i
raznovrsne; cak se postavljalo pitanje njegovog smenj ivanja;
veziri su na Divanu raspravljali o njemu, i ne jednom. A na
kraju, sve je ipak ostajalo po starom. Svi su znali da je
Kara oz upravnik na svoju ruku, cudan i samovoljan, ali su
isto tako znali da nije lako naci coveka koj i bi se tako dan i
noc nosio sa celim jednim svetom lopova, skitnica i
degener ika svake vrste i drzao ih u svojoj avliji u kakvomtakvom
zaptu i redu. I Kara oz je ostajao i dalje na svom
mestu, da upravlja Prokletom avlijom na svoj nacin.
Ceo svet je nalazio da je to najpr irodnije resenje. Ceo
svet , racunajuci tu i svet iz Proklete avlije. Tu je Kara oz
oduvek bio stalni predmet razgovora, ogovaranja, podsmeha,
psovanja, mrznje, nekad i fizickih napadanja. (Opsovat i
svakom prilikom Kara ozu cerku, to je ustaljeni davnasnj i
obicaj u avliji.) Svi oni, oma ijani, prate i tumace svaki
Kara ozov korak i pogled, svaku rec; st repe od njega,
izbegavaju ga kad mogu i koliko god mogu. Ali t i ist i ljudi
govore o njemu sa nepriznavanim divljenjem i prepricavaju
njegove podvige. Svi su oni navikli na Kara oza, srodili se na
svoj nacin sa nj im. Grde ga, ali kao sto se grdi voljeni zivot i
kleta sudbina. On je deo nj ihovog prokletstva. U stalnoj
st repnj i i mrznj i, oni su postali jedno s nj im i tesko im je bilo
zamislit i zivot bez njega. I kad vecmora da postoj i Prokleta
avlija i u njoj upravnik, onda je jos najbolj i ovaj i ovakav.
Njegov nacin rada cudovisan je i ponekad za pojedine
staresine, ali u tom nacinu postoj i uvek mogucnost
iznena enja, u r avom ali i u povoljnom smislu, kao neka
vrsta vecite lut rije i stalne neizvesnost i za hapsenika. Od toga
im sve, pa i sam Kara oz, postaje podnoslj ivije i lakse, ili bar
izgleda tako, jer svi oni vole kocku i izbegavaju izvesnost koja
je za nj ih uvek teska. Sav taj prestonicki svet poroka i nereda
smat rao je Kara oza svoj im; on je bio nj ihov »krmak«,
»stenica i krvopija«, »pas i pasj i sin«, ali nj ihov.
Takav je Lat if aga, zvani Kara oz. Mozda bi bolje bilo
kazat i da je takav bio, jer i on je vec prilicno ostareo i
otezao, i izgubio dosta od nekadasnje revnost i i zamorio se,
izgleda, da iznena uje i zaprepacuje Avliju svojom mastom i
dovit lj ivocu, duhovit im i cudlj ivim postupcima, i solomonskim
presudama. Sad vise sedi tamo na zdravoj i lepoj st rani ovog
brega, kod svoje lepe kuce u kojoj je pozenio sinove i iz koje
je poudavao kceri.
Samo s vremena na vreme javio bi se u njemu stari
Kara oz, i on bi pred zadivljenom i sujeverno uplasenom
Avlijom izvodio neki od svoj ih velikih podviga, kao pre
desetak-petnaest godina.
Sa cudnom mesavinom divljenja i ogorcenja, koja se i
posle toliko godina osecala u tonu i reci fra Petar je opsirno
pricao kako je »stari zlikovac« na njegove oci izvlacio
priznanje iz nekih Jermena, pohapsenih zbog pronevere u
drzavnoj kovnici metalnog novca.
I z kovnice je polagano ali stalno nestajao dragocen metal.
Najposle, stvar je dosla i do samog sultana, koj i je u svom
gnevu zapret io da ce naj tezim kaznama kaznit i visoke cinovnike, ako kra e ne prestanu a krivci ne budu prona eni i
drzavi steta nakna ena. Tada je uplasena vlast pohapsila
nekoliko neposrednih krivaca iz kovnice, a zat im citavu jednu
bogatu i razgrananu jermensku t rgovacku porodicu, jer su
konci ist rage vodili u nj ihove radnje. Osam muskih odraslih clanova te porodice dovedeno je u Prokletu avliju. Tu su t i
crnomanjast i i ugojeni ljudi udesili svoj zivot kako bogat i ljudi
pod svim uslovima mogu i umeju da ga udese. Dovucene su citave gomile namestaja i prost irke, donosena im je
svakodnevno obilna hrana. Niko ih nije dirao ni ispit ivao. I kad
je vecizgledalo da ce se cela stvar na tome i svrsit i, ostareli
Kara oz je izveo jedan od svoj ih podviga iz mladih godina.
Jednog jut ra, dok je glava te porodice, prestareli, siplj ivi i
pregojeni Kirkor sedeo u avliji, na maloj klupici, u jednoj
udubini hapsanskog zida, odjednom se pojavio upravnik i seo
pored njega na klupicu na kojoj je jedva bilo mesta za jednog.
Ne govoreci nista, on je celom svojom tezinom sve vise
prit iskivao uza zid Kirkora koj i je i inace tesko disao. Kad ga
je sasvim saterao u kameni ugao, rekao mu je t ihim ali
st rasnim glasom, bez uvoda:
– Slusaj , stvar je krupna (carsko je u pitanju! ) i ima da se
resi odmah, jer ce visoki cinovnici, nevini ljudi, pogubit i glave
zbog vas. Ti si Jermenin, znaci lukav i proniclj iv, a ja
vredim bar za t ri Jermenina. Pa hajde da nas cetvorica
t razimo izlaz iz ove zapet ljane i vrlo opasne guzve. Ono
nekoliko uhvacenih kradlj ivaca ljudi su od nista. Oni stetu
naknadit i ne mogu. Plat ice glavom. Ali vi ste jataci. Kupovali
ste kradeno budzasto. Jos mozete spast i glave i otkupit i se.
Znam da t i nisi kriv, nego neko od tvoj ih. Ali doklegod se
pokradeno ne na e i ne vrat i u carsku aznu, t i si taj . Nego
hajde da to ucinimo, jer inace, dina mi i amana, space to
meso sa tebe u mukama i nece ga ostat i ni onoliko koliko ga
ima na decaku od deset godina.
Stari Jermenin, pritesnjen, nije mogao da uhvat i daha ni
da kaze rec. Kara oz mu je sapatom govorio dalje. Prvo je
rekao ogromnu sumu koju porodica t reba da plat i drzavi. Od
te broj ke t rgovcu se zamracio vid i javio ropac u grlu. Ali
Kara oz ga je i dalje prit iskivao uza zid.
– Nista, nista. steta je sigurno velika, ako nije i veca od
toga, a to je otprilike cetvrt ina celokupnog pokretnog imetka.
Kako vi o svome imetku dajete uvek lazne podatke, bar za cet iri puta manje nego sto jeste, to je u stvari samo
sesnaest ina. Poslusaj me i vrat i. Tako stvar moze da legne. A
ne vrat is li...
Kara oz je tada izneo t rgovcu, koj i ga je slusao sklopljenih
ociju i ubrzana daha, ceo svoj avolski plan.
U nj ihovim kucama javila su se poslednj ih dana dva
slucajna oboljenja. Sumnja se da bi mogla bit i kuga. Treba to
samo objavit i i svi ce oni, od najmla eg do naj star ijeg, bit i
zatvoreni u jermensku bolnicu za okuzene. Tu ih se bar
polovina moze stvarno zarazit i i pomret i. Naci ce se ljudi,
spolja ili iz posluge, koj i ce im za to vreme upadat i u
napustene kuce i radnje i pokrast i i ono sto se vidi i ono sto je
skriveno. A zat im, nastupice sve ono dalje sto biva sa
okuzenim i nj ihovim kucama i imanjem.
I govoreci to prit iskivao je uza zid gotovo obeznanjenog
Jermenina koj i je pokusavao da nesto kaze, da sisteci,
kolutajuci ocima t razi malo vremena i slobodna prostora, da bi
promislio, da bi se dogovorio sa svoj ima, ali Kara oz mu nije
ostavljao ni jedno ni drugo, ponavljajuci st rasnim sapatom da
sve mora bit i reseno u ovom t renutku i na ovoj klupici.
Mnogobrojni hapsenici, koj i su se, kao uvek, pred
Kara ozom bili povukli u svoje celije ili u najudaljenije uglove

Avlije, nisu nista od svega toga mogli da vide ili cuju.
Osecali su samo da se izme u starog Kirkora i Kara oza tamo
u onom udubljenju vrsi tezak obracun. Posle dugog
i„cekivanja videli su kako upravnik odlazi u nadzornikovu
kancelar iju iznad kapije, i kako Kirkor posrcuci i zastaj kujuci u
bunilu tetura put soba u koj ima su bili njegovi. Otud se jedno
vreme mogla cut i prepirka i graja – ogorceni i uzaludni otpor
mla ih clanova porodice, a zat im je odjednom i to ut ihnulo.
Stari Kirkor je izme u dvoj ice naj starij ih sinova koj i su ga
pridrzavali ot isao do nadzornika, da se dogovore o nacinu
isplate.
U toku iducih nekoliko dana pusteni su svi, sve po dvoj icat
roj ica odjednom.
Nedeljama je Avlija pricala o tome kako je Kara oz isterao
tesku globu od Kirkora, ponavljajuci sve sa pojedinost ima koje
su samo nj ih dvoj ica mogli da znaju, a koje su hapsenici na cudesan nacin saznavali ili sami dodavali i kit ili. ½esto je fra Petar pr icao o Kara ozu, uvek sa pomesanim
osecanjem ogorcenja, gnusanja i neke vrste nehot icnog
divljenja, sa cu enjem koje ni samo sebe ne shvata, ali i sa zeljom i pot rebom da sto bolje recima prikaze sliku toga cudovista, kako bi postala jasna i onome koj i slusa i kako bi
joj se i on cudio. I stalno se bar ponekom ironicnom reci
vracao na njega, kao da oseca da sa nj im nije gotov.
Ali pr icao je isto tako zivo i sa pojedinost ima i o zivotu
Avlije kao celine i o zanimlj ivim, smesnim, zalosnim,
poremecenim pojedincima, ljudima u njoj ; oni su mu bili blizi i
bolje poznat i nego razbojnici, uboj ice i mracni zlikovci koj ih se
klonio koliko je mogao.
Pa ipak, sve to kao da nije bilo naj vaznije ni zauzimalo
naj vise mesta u fra-Pet rovim secanj ima na Prokletu avliju o
kojoj je, u poslednj im danima svoga zivota, toliko pricao
mladicu pored sebe.































I I

Kao uvek, u svakom zlu, prvi dani u Prokletoj avliji bili su
najgor i i naj tezi. Narocito su noci bile nepodnoslj ive. Da bi se
koliko- toliko zast it io od tuca, sva a i ruznih nocnih prizora, fra
Petar je izabrao jedan zabacen kut prost rane celije, iza
velikog provaljenog odzaka, i tu se sklonio sa ono malo stvari
sto je poneo sa sobom. Tu su vec bila dva gra anina iz
Bugarske, tako e »prolazni« i predodre eni za progonstvo.
Fra-Pet ra su primili bez mnogo reci, ali dobro. Svakako su bili
zadovoljni da to mesto zauzme ovaj mirni gra anski odeven covek iz Bosne o kom nisu nista drugo znali ni pitali, ali su
poga ali daje »prolazni« kao i oni i da mu je tesko kao i nj ima
u ovoj ruznoj i opasnoj guzvi.
Ocigledno imucni ljudi, oni su, koliko se moglo razabrat i,
bili zrtve neke pobune koja je nastala u nj ihovom kraju zbog
preteranih poreza i nameta i necovecnog nj ihovog nacina
uterivanja. Vise kao neka vrsta talaca. Ali o svojoj kr ivici nisu
govorili. Bili su br izni i uplaseni ali na nj ihovim licima nije se ni
to videlo. Nista. Sve je u nj ima i na nj ima bilo od uzdrzanost i i
opreza. Uvek opasani, obuveni i potpuno odeveni, kako ih
poziv na polazak ne bi zatekao nespremne. (Dok ovi
carigradski sitni i krupni hapsenici smat raju Prokletu avliju
kao deo svog zivota, i tako se i ponasaju, dot le ova dvoj ica
stvarno i ne zive, nego samo tu borave i t raju, a zivot im je
ostao tamo u Bugarskoj . Sad cekaju resenje. ‰ivece, ako im
uspe da se vrate, a dok su daleko od svoga i svoj ih, nema zivota. I ne t reba im. Takvi su svi »prolazni«.) I z celije je
izlazio uvek samo jedan od nj ih dvoj ice, i to samo retko i na
koj i t renutak, dok bi drugi ostajao na asuri, pored stvari.
Ponaj vise su sedeli ili lezali, nemi i bez pokreta. Pogled nisu
dizali bez pot rebe. Jeli su malo, pa i to kriomice, i pili samo
vodu, zakrecuci se i pri tom u st ranu. Ni s kim nisu razgovarali
i cudili se i t iho negodovali sto fra Petar prisustvuje u dvoristu
hapsenickim salama i pricanj ima, pa i sam razgovara sa
ponekim od nj ih. A svakako su t razili od njega da ne pusi u
mraku jer to pr ivlaci nezeljene goste.
...
Pa ipak, posle nekoliko dana dobili su gosta koj i se odmah
pretvorio u suseda. Nasao se jos neko koga je privukao taj
ugao urednih, mirnih i povucenih ljudi »prolaznika«.
Misleci o njemu, docnije, mnogo puta, fra Petar nije mogao
nikako da se tacno set i ni sata kad je dosao, ni kako je dosao,
t razeci malo mesta, ni sta je pr i tom rekao. – Kod ljudi koj i
nam postanu bliski mi sve te pojedinost i prvog dodira sa
nj ima obicno zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda
znali i kao da su oduvek sa nama bili. Od svega toga u
secanju iskrsne ponekad samo neka nepovezana slika.
U prvom sutonu nad nj im je nagnuta silueta visokog,
pognutog, na izgled mladog coveka sa cebetom preko jedne i
sa koznom torbom u drugoj ruci. Brzi, kosi pogledi koje su
dvoj ica Bugara izmenjali prvo izme u sebe a zat im oboj ica sa
fra-Pet rom. St relovit ali nedvosmislen izraz negodovanja,
opreza i odbojne solidarnost i: Turcin! Pridoslica se smest io
bez namestanja, gotovo bez pokreta; dah mu se nije cuo. A
kad god bi se te noci probudio (nema toga ko se ovde cesto i
mnogo ne budi) , fra Petar bi po necem oset io da i »novi«
pored njega ne spava.
Probudivsi se u svitanje, fra Petar je pr i bledoj svet lost i
zore, koja je tamo napolju morala bit i raskosna, okrenuo
pogled na desnu st ranu, gde je sinoc zanocio Turcin
pridoslica. Prvo sto je ugledao bila je nevelika, u zutu kozu
povezana knj iga. Jako i toplo osecanje radost i prost rujalo mu
je celim telom; nesto od izgubljenog, ljudskog i pravog sveta
koj i je ostao daleko iza ovih zidova, lepo ali nesigurno kao
snovi enje. Trepnuo je ocima, ali knj iga je stajala na mestu i
bila zaista – knj iga. Tek tada je posao dalje pogledom i video
da je ta knj iga na krilu coveka koj i samo napola lezi a napola
sedi, naslonjen na svoj kovcezic. To je onaj sinocnj i. Pored
njega putnicka torba od svet le, ra ene koze, pod nj im mrko cebe, sjajno i vec na pogled toplo i meko kao tanko,
skupoceno krzno. Po svom poreklu i vaspitanju, u skucenim
granicama svoj ih posve skromnih pot reba, fra Petar nikad nije
mnogo mislio o vrednost i i obliku stvar i oko sebe, nit i im je
pridavao neku vaznost , ali ovo nije mogao da ne primet i.
Nikad nije video predmete obicne, svakodnevne upot rebe tako
vesto izra ene i od tako fine mater ije; i da je ostao u Bosni i
da nije zlim slucajem zapao u ovu Avliju, on ne bi znao ni
mogao verovat i da zaista postoje.
Pogled je isao dalje. Lice tog coveka bilo je novo
iznena enje. Lice mladica, meko, malo podbulo, belo i bledo
onim sobnim bledilom, drukcije od svega sto se ovde moglo
ocekivat i, obraslo u ri u, pahuljastu bradu od desetak dana i
oborene, nesto svet lije brkove. I st icali su se veliki, bolesnicki i
poput uboja tamni kolut i iz koj ih su, sjajne od vlage i vat re,
gledale modre oci. Fra-Pet ru, koj i je u svom veku video
mnogo bolesnika svake vrste, do e odjednom sve to poznato.
Ne te, ali takve oci on je vecgledao. Ima takvih ljudi koj i se
neceg plase ili st ide, nesto zele da sakriju. I upravo zbog toga
oni svoj im pogledom stalno nastoje da privuku i zadrze tu i
pogled, u zelj i da ga vezu za svoje oci i da mu tako ne
dopuste da ide dalje i da razgleda i ispituje crte nj ihova lica ili
delove tela ili odecu na nj ima. Mladicje net remice, ispit ivacki
ali mirno gledao u fra- t rovo otvoreno, siroko lice sa gust im,
crnim brkovima i jako razmaknut im, krupnim, sme im ocima
mirna pogleda.
Razgovor je poceo sam od sebe. A to su i najbolj i
razgovori. Najpre nesto kao pozdrav, retke neodre ene reci
koje se t raze i u dodiru ispituju. To je bilo dovoljno fra-Pet ru
da uvidi da Turcin nije ohol ni odbojan kao sto bi mogao da
bude. Uzdrzlj iv jeste, ali na neki drugi nacin.
Tako su se to dopodne nekoliko puta sretali i razdvajali. I
svaki put bi izgovorili po nekoliko beznacajnih reci. Takvi su
tamnicki razgovori, pocinju sporo i sa oklevanjem, a zat im se,
ne nalazeci nove hrane, gase lako i brzo u nepoverlj ivom cutanju u kom svaki od sabesednika ispituje i ono sto je rekao
i ono sto je cuo.
Oko rucka su izgubili jedan drugog iz vida. Tek posle
podne su nastavili razgovor . Utvrdili su da oboj ica citaju
italijanski. I zmenili su po koju reci na tom jeziku. Vise kao u
sali. A ipak, to ih je nekako ogra ivalo od ovog sveta oko nj ih
i priblizavalo me u sobom. Razgovarali su o raznim
gradovima i krajevima sveta, zat im o knj igama, ali kako nisu citali iste knj ige, razgovor je zapeo. Kazali su i svoja imena.
Mladic se zvao °amil. Fra Petar je rekao svoje, precutavsi
zvanje. I nace o sebi i o onom sto ih je ovamo dovelo niko nije
rekao ni reci. Sve se kretalo u zatvorenim krugovima i na
povrsini zivota. Narocito je uzdrzlj iv bio mladi Turcin. Svoj im
tamnim i dubokim glasom i laganim klimanjem glave on je
samo potvr ivao ono sto je fra Petar govorio. A potvr ivao je
sve, bez razmisljanja. Sam nije nijednu, ni najobicniju
misao do kraja dorekao. Zastajao je cesto na sredini recenice.
Pogled mu je stalno bezao u dalj inu.
Fra Petar je razgovarao zivlje. Bio je srecan sto je nasao
ovog sabesednika, ali je u sebi odmah pomislio: ja ovo
razgovaram sa bolesnim covekom. Nije t rebalo poznavat i
ljude ni toliko koliko ih je on poznavao, da bi se izveo taj
zakljucak.
– Da, da – govorio je mladi Turcin sa nekom pomalo
zapadnjackom uct ivo„cu, ali to »da, da« potvr ivalo je vise
fra-Pet ru misao o njemu nego fra-Pet rove izgovorene reci.
Pa i takvi kakvi su, t i razgovori su, izgleda, bili oboj ici
zatvorenika prijatni i dragi kao neocekivani darovi neceg sto
ovde najvise nedostaje; zbog toga su ih stalno obnavljali i
posle svakog prekida nastavljali.
Dvoj ica t rgovaca gledala su ih sa skrivenim cu enjem i jos
bolje skrivenom sumnjom.
A kad je stalo da se mraci, mladi Turcin i fra Petar su
vecerali zajedno. Vecerao je fra Petar, jer mladic nije jeo
nista, zvacuci dugo i rasejano sve ist i zalogaj . Neposredan i
otvoren, fra Petar mu je govorio:
– °amil efendijo, nemoj zamerit i, ali ne valja t i sto ne
jedes.
I uveravao ga je da covek u nevolj i t reba vise da jede i da
bude snaznij i i vedrij i nego kad je u dobru.
– Da, da – odgovarao je mladic, ali ni posle toga nije jeo
vise nego dotad.
Sut radan su nastavili sa razgovorima koj i su bili duzi, zivlj i
i pr irodnij i. Vreme je prolazilo lepse i brze se pr imaklo vece.
Sa sumrakom razgovor je bivao spor ij i i oskudnij i. Govorio je
samo fra Petar. I ono rasejano »da, da« pocelo je da izostaje.
Mladic se sve vise uvlacio u sebe i samo spustanjem i
dizanjem teskih ocnih kapaka potvr ivao sve, ne ucestvujuci
pravo ni u cem.
Po crvenkastoj svet lost i na nebu i na retkim vrscima
kipar isa iza visokog zida videlo se da sunce naglo zalazi tamo
negde na drugoj st rani nevidlj ivog grada. Jedno vreme i celo
dvoriste bilo je puno rumenog odsjaja, ali se brzo praznilo kao
nagnut , cetvrtast sud, i sve se vise punilo senkom prvog
sutona.
St razar i su ugonili hapsenike u celije, a oni su, kao
neposlusno i rast rkano stado, bezali ispred nj ih i sklanjali
se u udaljene krajeve dvorista. Nikom se nije napustao dan ni
odlazilo u sparne sobe. Bilo je i vike i udaraca.
U tom t renutku do celije pred kojom su jos sedeli fratar i
mladicdot rcao je st razar vicuci mladicevo ime. Za nj im je na
nekoliko koraka t rcao drugi, vicuci isto, samo sa pojacanom
revnocu. Tako je na svim ovakvim mest ima ta sitna slu„cad
brza kad iza nje stoj i ost ro nare enje visih, brza i na zlo i na
dobro, vecprema tome kakve je prirode nare enje. U ovom
slucaju moralo je bit i dobro. Sa paznjom koja je ovde retka
oboj ica su pozvali mladica da odmah pre e u drugu, za njega
odre enu prostoriju. Pomagali su mu da sakupi stvari. Videlo
se da ide negde na bolje.
Mladic je bez mnogo cu enja i bez pitanja primio tu
neocekivanu paznju kao nare enje. Pre polaska okrenuo se
svome sabesedniku kao da ce mu kazat i nesto svecano i prvi
put jasno, ali se samo osmehnuo i zanj ihao glavom kao da
pozdravlja iz dalj ine.
I bez reci oni su se oprost ili kao dobri, stari poznanici.
Te noci fra Petar je dugo mislio o neobicnom Turcinu. Kao i
jeste Turcin, i nije, ali nesrecan covek je sigurno. Na mahove,
kad bi se zaneo u polusan, cinilo mu se da je tu pored njega,
budan ali miran, sa svojom knj igom i svoj im neobicnim, finim
stvar ima. U isto vreme osecao je jasno da je ot isao, da ga
nema. I bilo mu je zao sto je tako. A kad je uspeo da zaspi
pravim snom, koj i je kod njega, dok je t rajao, uvek bio dubok
i tvrd, bez snova, bez svest i o sebi i svetu oko sebe, potonuli
su u tom snu i sused zdesna i misao na njega. Ali cim bi se u
toku noci probudio, javljalo se u njemu neko nejasno i
davnasnje, ali zivo osecanje duboke zalost i iz mladalackih
godina, kad je morao da se rastaje sa dobrim drugovima i da
ostane sa ravnodusnim tu im svetom sa koj im se po duznost i zivi i radi. A kad je svanulo, to nocno talasanje snova i privida
prestalo je, i na belom danu ostala je prosta ist ina: suseda
zaista nije bilo. Prazno mesto desno od sebe osecao je kao
nelagodnost i narocitu muku u ovom zivotu punom sitnih i
krupnih muka i nelagodnost i. Levo od njega bila su dva
t rgovca, cut lj ivi i uvek na polazak spremni ljudi.
Tek sto se razdanilo, to prazno mesto je popunjeno.
Zauzeo ga je mrsav, tanak covek, neobrijan i sav zapusten,
crne, kovrdzave kose. I zvinjavao se govoreci brzo i mnogo.
Ne bi hteo nikom da smeta, kaze, ali ne moze da izdrzi
neprijatnost onih me u koj ima je dosad lezao, i prisiljen je da
pot razi mirnije mesto, me u bolj im ljudima. Spust io je svoj
zembilj od pletenog rogoza i nesto tanka i stara odela, i
nastavio da govori.
Opsirni i ceremoniozni uvodi nisu ovde u obicaju, ali ovaj
je govorio o svemu, odmah, kao da je me u starim sigurnim
poznanicima. I videlo se da govori vise zbog sebe, sto ne
moze drukcije, nego zbog onog sto govori i onih koj ima
govori.
Dvoj ica t rgovaca jos su se vise povukli u se i zbili jedan uz
drugog. Ali fra Petar je i slusao i gledao ovog neobicnog coveka i celim svoj im drzanjem, kako se cinilo, podst icao
njegovu govor lj ivost . (A u sebi je mislio: ja sam pomalo na
mog amidzu, pokojnog fra-Rafu, koj i je svakog mogao da
saslusa i podnese, i u sali uvek govorio: »Ja bih bez hljeba jos
nekako i mogao, ali bez razgovora, beli, ne mogu.«) ½ovek je
pricao.
Bio je Jevrej in iz Smirne. Tuzno je izgledalo njegovo crno
lice. Velik nos, krupne oci sa zutom zakrvavljenom
beonjacom. Tuzan je izgledao ceo, i brizan i uplasen, ali
njegova pot reba za govorom bila je veca i jaca od njegove
nevolje i velikog st raha. Kao da nastavlja neki sinocni
razgovor, on je fra-Pet ru, dok su izlazili iz celije u dvoriste,
govorio zivim polusapatom o sebi i svoj im st radanj ima.
– Em coveka opljackaju, em ga optuze i zatvore! I , molim
vas, otkud mi spadamo ovamo sa ovim olosem? Ja se pitam...
I nabrajao je sta se sve pita; a pitao se svasta. Pri tom se
obzirao oko sebe bojazlj ivo, ali nije prestajao da govori. »Ova
njegova govorlj ivost i dovela ga je ovamo«, mislio je fra Petar
u sebi, slusajuci vecsamo na jedno uho zamorno i groznicavo
pricanje ovog cudnog coveka, kad on pomenu °amil
efendij ino ime.
– Juce sam video da se bio sklonio kraj vas, kraj pristojnih
ljudi. Ali njemu su sada dali sobu u takozvanom belom cardaku, tamo kraj kapije, gde spavaju cuvari i cinovnici i gde
uglednij i zatvorenici imaju odvojene celije i narocitu hranu. I
jeste, molim vas, st rasno. Zar je onakav covek za ovog,
ovog... Fra Petar se prenu.
– Vi poznajete toga ... °amil efendiju?
– Ja? kako da ne! Vas ne poznajem, oprost ite, nasli smo
se, eto... Ne poznajem vas, ali vidim da ste covek od reda
i cast i, a meni je to... Vas ne, ali njega, njega da. I z vi enja,
vr lo dobro. Zna ga cela Smirna. Sve se u Smirni zna.
Jos u toku prvog dana fra Petar je saznao mnogo o
mladom Turcinu i njegovoj porodici, pa i onom sto ga je
dovelo u ovu neobicnu kucu. Naravno, sve onako kako se od
ovog Haima, tako se zvao covek iz Smirne, moglo saznat i.
Sve ispreturano i izlomljeno, nesto ispusteno, a nesto opet po
t ri puta ponovljeno, sareno, zivo, ne uvek jasno, ali sa
mnozinom svakojakih pojedinost i. Jer ovaj covek, koj i je
morao da govor i, nije nikada mogao samo o jednom
predmetu govorit i. Zastao bi za nekoliko t renutaka, zamislio
se, tuzno se mrsteci, kao da ga to i samog muci i kao da
uvi a da nije lepo sto o svima, svasta i svuda govori, ali
njegova pot reba da prica o tu im zivot ima, narocito o zivot ima onih koj i su po drustvenom polozaju visi ili po svojoj
sudbini izuzetni, bila je jaca od svega.
Jedan od onih sto celog zivota vode neki svoj bezizgledan i
unapred izgubljen spor sa ljudima i drustvom iz kog su. U
svojoj st rast i da sve kaze i objasni, da sve greske i sva
zlodela ljudska otkr ije i da zle izoblici a dobrima oda
priznanje, on je isao mnogo dalje od onog sto obican, zdrav covek moze da vidi i sazna. Pr izore koj i su se odigrali izme u
dvoje ljudi, bez svedoka, on je znao da ispr ica do
neverovatnih pojedinost i i sitnica. I nije samo opisivao ljude o
koj ima prica nego je ulazio u nj ihove pomisli i zelje, i to cesto
i u one koj ih ni sami nisu bili svesni, a koje je on otkrivao. On
je govorio iz nj ih. A imao je cudan dar da sa posve malom
promenom u glasu oponasa govor lica o kome je rec, i da
bude cas valija, cas prosjak, cas grcka lepot ica; a posve
neznatnim pokret ima tela ili samo licnih misica mogao je da
prikaze u potpunost i hod i drzanje jednog coveka ili kretanje zivot inja ili cak i izgled mr tvih predmeta.
Na taj nacin Haim je zust ro i mnogo pr icao o velikim i
bogat im jevrej skim, grckim, pa i turskim porodicama iz
Smirne, zadrzavajuci se uvek na krupnim doga aj ima i teskim
stvar ima. A svako takvo pricanje zavrsavao je cudnim
povicima, gotovo kliktanjem: »E? A!«, sto je t rebalo da znaci
otprilike: »Eto kakvih sve ima! A sta je moj ubogi zivot i moj
slucaj prema nj ima i nj ihovim zapletenim sudbinama!«
A tu gde se zavrsavalo jedno, pocinjalo je drugo pr icanje.













Kraja nije bilo.
(Mi smo uvek manje ili vise skloni da osudimo one koj i
mnogo govore, narocito o stvarima koje ih se ne t icu
neposredno, cak i da sa prezirom govorimo o t im ljudima kao
o brblj ivcima i dosadnim pricalicama. A pri tom ne mislimo da
ta ljudska, toliko ljudska i tako cesta mana ima i svoje dobre
st rane. Jer, sta bismo mi znali o tu im dusama i mislima, o
drugim ljudima, pa prema tome i o sebi, o drugim sredinama i
predelima koje nismo nikad videli nit i cemo imat i pr ilike da ih
vidimo, da nema takvih ljudi koj i imaju pot rebu da usmeno ili
pismeno kazuju ono sto su videli i culi, i sto su s t im u vezi
doziveli ili mislili? Malo, vrlo malo. A sto su nj ihova kazivanja
nesavrsena, obojena licnim st rast ima i pot rebama, ili cak neta
cna, zato imamo razum i iskustvo i mozemo da ih
prosu ujemo i upore ujemo jedne s drugima, da ih primamo i
odbacujemo, delimicno ili u celost i. Tako, nesto od ljudske
ist ine ostane uvek za one koj i ih st rplj ivo slusaju ili citaju.)
Tako je mislio u sebi fra Petar, slusajuci opsirno i
zaobilazno pricanje Haimovo »o °a-mil efendij i i njegovoj
sudbini«, koje je jos vise usporavao Haimov cudni oprez. Jer,
pored sve svoje zivahnost i i vat rene pot rebe za govorom, on
je povremeno snizavao glas do nerazgove- tnost i i bacao
ispit ivacke poglede oko sebe, kao covek koga mnogi gone i
koj i u sve sumnja.


















I I I
°amil je covek »mesane krvi«, pricao je Haim, od oca
Turcina i maj ke Grkinje. Maj ka mu je bila cuvena grcka
lepot ica. Smirna, grad lepih Grkinja, nije videla takav stas,
takvo drzanje i takve plave oci. Udali su je u sedamnaestoj
godini za Grka, teskog bogatasa. (Haim pomenu neko
dugacko grcko prezime, izgovarajuci ga kao sto se izgovara
ime neke opste poznate dinast ije.) Imali su svega jedno dete, zensko. Kad je devojcici bilo osam godina, bogat Grk je
naprasno umro. Njegovi ro aci su naskocili da prevare mladu
udovicu i da zakinu sto vise od imetka. ‰ena se branila. Zbog
toga je putovala cak u At inu, da spasava bar tamosnje
nasle e. Kad se vracala brodom u Smirnu umr la joj je
naprecac cerka. More je bilo nemirno, brod plovio sporo, do
Smirne je bilo daleko. Po propisima t rebalo je da se les
devoj cice baci u more. A to su odlucno zahtevali i mornari koj i
su po nekom drevnom mornarskom verovanju smat rali da les
na brodu donosi nesrecu, jer dusa pokojnika vuce brod na dno
kao olovo. I zbezumljena od bola, majka se tome oduprla.
Uporno je zahtevala da joj se les ostavi i da ga sahrani kad
st igne u Smirnu, kako bi znala bar za grob svoga deteta.
Kapetan broda imao je veliku muku s njom. Nasavsi se u
teskom polozaju izme u majcinog bola, kom nije imao srca da
se odupre, i st rogog propisa, koj i nije smeo da povredi,
kapetan je sa prvim oficirom broda smislio jednu varku. Dao
je da se naprave dva jednaka mr tvacka sanduka. U jedan je
polozen les devoj cice i mornari su ga potajno spust ili u more,
a drugi je, ispunjen odgovarajucim teretom i tvrdo zakucan i
zaliven, kapetan predao maj ci, kao da je popust io njenim
molbama. Kad su st igli u Smirnu, ona je iznela kovceg i
sahranila ga na groblju.
Tesko i dugo je zalila svoje dete i svakodnevno obilazila
njegov grob. A kad je, s vremenom, onako mlada i lepa,
pocela bar donekle da zaboravlja svoj gubitak, desilo se nesto
neocekivano i st rasno. ‰ena prvog oficira sa broda na kom je
dete umrlo, saznala je od muza tajnu o dobronamernoj
...
prevari koju su izvrsili na brodu sa telom umrle devojcice.
Tu tajnu je jednom prilikom poverila svojoj najboljoj drugarici.
Posle neke zenske sva e, ta drugarica je, u svojoj glupost i i zelj i za osvetom, saopst ila to drugima. Na nerazumlj iv i
nerazumlj ivo svirep nacin stvar je dosla do maj ke. Nesrecna zena je tek sada izludela od zalost i. Trcala je na groblje,
kopala nokt ima zemlju sa groba. Morali su silom da je odvode
i da je zatvaraju, jer je htela da skoci u more za cerkom. To je
bilo pravo ludilo. Trebalo je nekoliko godina da zena prezdravi
od svoje nove zalost i. A potpuno ozdravila nije nikad.
Lepu i nesrecnu udovicu prosili su mnogi Grci, ali ona je
sve redom odbijala, ogorcena na svoje ro ake, pa i na sve
sunarodnike. Tek posle nekoliko godina udala se, na opste
iznena enje, za jednog Turcina. Mnogo star ij i od nje, bogat ,
ugledan i skolovan covek, koj i je u mla im godinama
zauzimao visoke polozaje u drzavnoj sluzbi, taj Tahirpasa je ziveo povuceno, let i na imanju kraj Smirne, a zimi u svojoj
velikoj kuci u gradu. Od svoje zene nije t razio da promeni
veru; samo se nije pokazivala na ulici otkr ivena lica. I pak je
ta udaja izazvala veliku uzbunu me u Grcima. A brak mlade
Grkinje sa sezdesetogodisnjakom pasom bio je, pored svih
kletvi grckih zena i popova, ne samo srecan nego i plodan. Za
prve dve godine rodilo im se dvoje dece, prvo cerka, pa sin.
Sin je bio snazan i rastao dobro, ali cerka je bila slabunjava, a
u petoj godini umr la je od nepoznate bolest i, posle
dvodnevnog bolovanja. Maj ka, koja se ni od one prve zalost i
nije nikad potpuno oporavila, pala je sada u tesku i neizlecivu
melanholiju. U smrt i i ove druge kceri t razila je i nalazila prst
nekih visih sila, osecala se prokletom i nedostojnom,
zanemarila je potpuno i muza i sina. Susila se i topila naglo. A
druge godine smrt je dosla kao izbavljenje.
Decak, koj i se zvao °amil, bio je lep (maj cina lepota, samo
u muskom vidu) i pametan i dobro razvijen, prvi plivacme u
drugovima i pobednik na svima rvanj ima. Ali vr lo rano stao je
da zanemaruje igre svoj ih vrsnjaka. Sve se vise predavao
knj izi i nauci, a otac ga je u tom podrzavao, nabavljao mu
knj ige i ucitelje, omogucavao putovanja. ½ak je i spanski jezik
ucio kod jednog starog sefarda, rabina u Smirni.
A kad je, jedne zime, umro i stari Tahirpasa, mladic je
ostao sam, sa znatnim imetkom, bez iskustva i blize rodbine.
Veliki ugled Tahir pasin bio mu je zast ita. Nu eno mu je da se
spremi za drzavnu sluzbu, ali on je odbijao. Za razliku od
svoj ih vrsnjaka, on se nikad nije ot imao za zene i zensko
drustvo. Ali tog leta desilo se da je u prolazu, kroz ogradu
jedne male i bujne baste, ugledao devoj ku Grkinju. Munjevita
ljubav izmenila ga je potpuno. – Devoj ka je bila kci malog
grckog t rgovca. Mladicje bio resen da je uzme isto onako kao
sto je nekad Tahirpasa uzeo njegovu majku. Nudio je sve, nije
postavljao nikakve uslove.
Devoj ka, koja ga je dva- t ri puta videla, htela je svakako
da po e za njega; nasla je i nacina da mu to poruci. Ali
roditelj i su bili odlucno prot iv toga da daju kcer za Turcina, i
to takvog koj i je ro en od maj ke Grkinje. Sva grcka opst ina
podrzavala ih je u tome. Svima je izgledalo da im to Tahirpasa
i mrtav, sad po drugi put , ot ima jos jednu Grkinju. Otac
devoj cin, inace cift ica sitan rastom i duhom, ponasao se kao covek koj i je, u ludilu, odjednom dobio nastup neke velicine,
junastva i zelje za mucenistvom. sireci ruke kao da ga
razapinju, on je vikao pred svoj im sunarodnicima: »Mali sam covek i po ugledu i po imetku, ali nisam mali po veri svojoj i
po st rahu bozjem. I volim zivot svoj izgubit i i kcer, koja mi je
jedinica, u more poslat i, nego je dat i za nevernika.« I sve
tako. Kao da su oni i ta njegova vera glavna stvar, a cerka
sporedna.
Trgovcica iz st rme ulice nije, uostalom, to junastvo mnogo
stajalo. Nije mu se ni pruzila pr ilika da postane mucenik.
Devoj ku su silom udali za Grka izvan Smirne, gluvo, bez
svadbe, krijuci mesto i dan odlaska. Bojali su se da je °amil
ne otme, ali on se vecranije povukao sa pr imljenim udarcem.
Tada je tek pravo i potpuno mogao da vidi ono sto ranije,
zanesen i mlad, nije ni slut io: sta sve moze da deli coveka od zene koju voli, i uopste ljude jedne od drugih.
Posle toga °amil je proveo dve godine na nekim studijama
u Carigradu. Vrat io se u Smirnu izmenjen i mnogo starij i na
izgled. I tu se nasao usamljen. Od Grka ga je delilo sve a sa
Turcima vezivalo malo sta. Vrsnjaci sa koj ima je jos pre
nekoliko godina provodio vreme u igri i zabavi bili su vectu i i
daleki kao da su ljudi drugog narastaja. Postao je covek koj i zivi sa knj igama. Sa dvadeset i cet iri godine to je bio mlad i
bogat osobenjak koj i nije znao gde sta ima ni kako se t im sto
ima raspolaze i upravlja. Putovao je po maloazij skoj obali,
isao u Egipat i na ost rvo Rod. I zbegavao je one koj ima je po
imenu i drustvenom polozaju pr ipadao, i koj i su poceli da
ga smat raju otu enim, a druzio se jedino sa ljudima od
nauke, bez obzira na to ko su i sta su po veri i poreklu.
A lanj ske godine stali su po Smirni da kruze cudni glasovi,
neodre eni i nejasni sapat da su Tahirpasinom sinu knj ige
udarile u glavu i da sa nj im nije dobro i nije sve u redu.
Govorilo se da je, proucavajuci istoriju turske carevine,
»preucio« i, zamisljajuci da je u njemu duh nekog nesrecnog
princa, stao da veruje da je i sam neki nesu eni sultan.
– E? A! – Prekinuo je Haim svoje kazivanje za t renutak, ne
propustajuci da istakne kakva je ta varos Smirna koja nije
samo njega, Haima, oklevetala i doterala u ovaj zatvor nego,
eto, i takve ugledne i neporocne ljude kao sto je ovaj °amil
efendija. Ali je odmah nastavio.
Kad kazem, nastavljao je Haim, da su glasovi stali da
kruze po Smimi, ne t reba, naravno mislit i da se to odnosi na
celu mnogoljudnu varos. sta je Smirna? Kad pogledas odozgo
sa one zaravni ispod Kadife Kale, izgleda t i da nema kraja. I
jeste prost rana. Mnogo kuca i mnogo naroda. Ali ako pravo
uzmes, to je stot inak porodica, pedesetak turskih i toliko
grckih, i ono malo vise vlast i oko valije i komandanta
pristanista, svega hiljadu-dve dusa. I to je sve, jer to odlucuje
o svemu i to nesto znaci, a ono ostalo radi i tegli, odrzava zivot sebi i svoj ima. A onih stot inak porodica, ako se uvek i ne
druze i ne vi aju izme u sebe, znaju jedni o drugima sve,
posmat raju se, mere, prate iz narastaja u narastaj . – I po ocu
i po maj ci °amil je pripadao toj manj ini. Neobicna sudbina
njegove porodice i njegov neobican nacin zivota privlacili su
oduvek paznju i izazivali radoznalost . A u Smirni se prica i
prepricava i ogovara, i u tome preteruje, kao svuda u svetu i
jos malo vise od toga.
O °amilu, koj i za poslednj ih nekoliko godina nije uzimao
ucece u zivotu svoj ih vrsnjaka, gospodske i bogataske
mladezi, govorilo se dosta, u njegovoj odsutnost i, i upravo
zbog te odsutnost i. Govorilo se o njegovim istor ijskim
studijama; neki sa cu enjem, neki sa podsmehom.
Na jednoj terasi gde je desetak otmenih mladica pilo i
pusilo sa isto toliko slobodnih devojaka iz pristanista, neko je
pomenuo ½amila, njegovu nesrecnu ljubav i njegov neobicni
nacin zivota. Jedan od njegovih drugova rekao je da °amil
proucava do u sitnice vreme Bajazita I I , narocito zivot Dzem-
sultana, i da je zbog toga putovao u Egipat , na Rod i da se
sprema sada cak u I taliju i Francusku. Devoj ke su pitale ko je
taj Dzem-sultan, a taj mladicim je objasnio da je to Bajazitov
brat i prot ivnik, koj i je podlegao u borbi oko prestola, pobegao
na Rod i predao se hricanskim vitezovima. Posle toga su ga
tadasnj i hricanski vladari drzali godinama u zatocenju,
iskoricavajuci ga stalno prot iv osmanlij ske carevine i
zakonitog sultana Bajazita. Tamo je negde i umro, a sultan
Bajazit preneo je telo nesrecnog brata odmetnika i sahranio
ga u Brusi, gde i danas stoj i njegovo turbe.
Tada se u razgovor umesao jedan vet renjast mladic, jedan
od onih sto zbog bujne maste i nepromisljenog govora cesto
skode i sebi i, joscece, drugima.
– °amil se, posle svoje nesrecne ljubavi prema lepoj
Grkinj i, isto tako nesrecno zaljubio u istor iju koju proucava.
On je potajni Dzem. Tako se drzi i ponasa prema svemu i
prima sve oko sebe. I vecga bivsi drugovi, u razgovor ima, sa
podsmehom i zaljenjem, i ne nazivaju drugacije do Dzemsultan.
Kad se tako pomene sultanovo ime, a pogotovu kakvi
sporovi ili borbe u carskom domu, pa ma i iz davne proslost i,
to nikad ne ostaje tu, u drustvu u kom je pomenuto. Uvek se
na e pt ica koja odlet i i dojavi caru ili carskim ljudima da je
izreceno njegovo ime, i ko ga je izrekao, i kako. Tako se
desilo da je nevina i skrovita °amilova st rast kroz usta jednog calova i uho jednog dostavljaca dosla i do praga izmirskog
valije, gde je naisla na sasvim drugi prijem i dobila posve
novo znacenje.
Valija izmirskog vilajeta bio je tada neki tvrd i revnostan cinovnik, tupoglav i bolesno nepover lj iv covek, koj i je i u snu
st repeo da mu ne promakne neka polit icka nepravilnost ,
zavera ili tako nesto.
(Ali sva ta st rogost i revnost u »polit ickim i drzavnim
stvar ima« nije ga sprecavala da prima obilno mito od t rgovaca
i brodovlasnika. Zbog toga je izmirski kadija i rekao za njega
da je covek kratke pamet i i dugih prst iju.)
Prvo sto je valija pomislio slusajuci dostavu o °amilu, a sto
mladicu nije bilo ni na kraj pamet i, to je cinjenica da i
sadasnj i sultan ima brata kog je proglasio maloumnim i kog
drzi u zatocenistvu. Stvar opste poznata, iako o njoj niko
nikad ne govor i. Ta slicnost ga je uznemirila. A kad je upravo
t ih dana, povodom nekih sumnj i i nemira u evropskom
delu Turske, upuceno iz Carigrada svima valijama ost ro
cirkularno pismo koj im se vlast i u celoj zemlj i opominju i
pozivaju da pripaze bolje na mnogobrojne smut lj ivce i
agitatore koj i nepozvani pret resaju drzavne poslove i usu uju
se cak da i sultanovo ime blate, valija se, kao i svaki r av cinovnik, oset io licno pogo enim. I zgledalo mu je jasno da ta
opomena moze samo na njegov vilajet da se odnosi, a kako u
vilajetu nema nijednog »slucaja«, to onda samo na °amilov
»slucaj«.
Jedne noci zapt ije su opkolile °amilovu kucu, izvrsile
premetacinu. Odneli su mu sve knj ige i rukopise, a njega
zatocile u njegovoj ro enoj kuci.
Kad je valija ugledao gomilu knj iga, i jos na raznim
jezicima, i mnozinu rukopisa i belezaka, on se toliko
zaprepast io i tako naljut io da je resio da na svoju odgovornost
uhapsi sopstvenika i posalje ga, zajedno sa knj igama i
hart ijama, u Carigrad. Sam sebi nije umeo da objasni zasto
knj ige, narocito st rane knj ige i u ovolikom broju, izazivaju u
njemu takvu mrznju i toliki gnev. Ali mrznja i gnev nisu ni
t razili objasnjenja, nego su se uzajamno podst icali i uzajamno
rasli. Valija je bio uveren da nije pogresio i da je udar io po
pravom mestu.
Na vest o hapsenju Tahirpasinog sina uzbunili su se mnogi
ugledni ljudi, narocito oni iz uleme. Sam kadija, ucen, starij i covek i pr ijatelj Tahirpasin, licno je ot isao do valije. I zneo mu
je ceo °amilov slucaj . Da je bez poroka, da svoj im nacinom zivota moze posluzit i kao pr imer dobrog mladica i pravog
muslimana, da je zbog nesrecne ljubavi pao u neki zanos i
melanholiju i sav se predao nauci i knj izi, ako je u tom mozda
preterao, da na to t reba gledat i pre kao na bolest nego kao na
neko r avo i zlonamerno delo, i da zasluzuje obzir i sazaljenje
a ne progon i kaznu. Cela stvar je ocigledno jedan veliki
nesporazum. To cim se on bavi, to je istorija, nauka, a od
nauke ne moze bit i stete. – Ali sve se to razbijalo o glupost i
nepoverenje toga cinovnika.
– Necu ja, efendija, da lupam glavu o tom. Ja istoriju, ili
kako se to zove, ne znam. A bolje bi, cini mi se, bilo i po
njega da je ne zna ni on i da ne ispituje mnogo sta je koj i
sultan nekad radio, nego da slusa ono sto ovaj sadasnj i
zapoveda.
– Pa to je nauka, to su knj ige! – upao je ogorceno kadija
koj i je iz iskustva znao kako stetni, i po drustvo i pojedinca
opasni mogu bit i ljudi koj i zbog svoje ogranicenost i
neograniceno veruju u svoju pamet i proniclj ivost i u tacnost
svakog svog suda i zakljucka.
– E, znaci, ne valjaju mu knj ige. Dzem-sultan! Pretendent !
Ot imanje o presto! – Recje pala, a kad recpo e jednom, ona
se vise ne zaustavlja, nego ide dalje i usput raste i menja se.
Nisam ja bio povod za te reci, nego on; nek on i odgovara za
nj ih.
– Ama, iznesu cesto na coveka i sto nije! – opet pokusava
kadija da brani mladica.
– Ako su ga nabedili i opanjakali, on nek se pere, pa ce se
oprat i. Ja nit i citam knj ige nit ’ hocu da mislim za drugog. Nek
svak misli za sebe. sto ja da st repim zbog njega? U mom
vilajetu svak t reba da pazi sta radi i govori. Ja znam samo
jedno: red i zakon.
Kadija je podigao glavu i pogledao ga ost ro i prekorno.
– Pa, ja mislim, svi to branimo!
Ali se zahuktali covek nije dao smest i i zaustavit i.
– Da, red i zakon. A cija glava st rci iznad toga, srubicu je,
carske mi sluzbe, pa da je mog jedinca sina. Ja zanokt ice
jedne ovde ne t rpim, pa ni u tu sumnj ivu ucenost ovog
mladog efendije.
– Pa to bi moglo ovde da se raspravi i ra„cist i.
– Ne, efendijo. Propis je propis, a propis tako ne nare uje,
nego bas ovako. O carevima i carskim poslovima je govor io,
neka na carskom pragu i odgovara. Eno mu Stambol, pa nek
tamo objasnjava sve sto je procitao i napisao i sto je svetu o
tom kazivao. Nek oni lupaju glavu o tom. Ako je prav, nema
sta da se boj i.
I to je bilo sve. Stari kadija je gledao pred sobom toga
valiju. Bezbrk, sitan i usukan covek, slabot inja i nemocnik, pet
para hleba ne moze stat i u njega, a toliko zla moze da pocini.
Uvek sumnj icav i kiseo, od dve mogucnost i sklon uvek onoj
goroj , a kad se, ovako, od neceg uplasi, on postaje st rasan. I
kadij i je bilo jasno da ne vredi vise govorit i sa ovim valijom,
koj i ce ucinit i sto je naumio, nego da t reba t razit i druge
puteve kako da se mladicu pomogne.
I °amil je upucen u Carigrad, pod sigurnom ali diskretnom
pratnjom. (To je bio jedini ustupak koj i je valija ucinio kadij i.)





















A sa nj im i njegove knj ige i rukopisi, sve pod pecatom. ½im su to saznali, kadija i drugi prijatelj i poslali su svog coveka za nj im, da u Carigradu objasni stvar i pomogne
nevinom mladicu. Kad je covek st igao u Car igrad, °amila su
vec bili uput ili Lat if efendij i da ga do saslusanja zadrzi u
pritvoru.
Tako je izgledala ½amil efendij ina istorija, onako kako je
Haim mogao da je zna i vidi, a kazana ovde ukratko, bez
Haimovih ponavljanja i primedaba i mnogobrojnih »E? A!«










I V

Kara oz je vazda zazirao od polit ickih okr ivljenika. Vise je
voleo da se rve sa stot inom sitnih i krupnih prestupnika iz
obicnog kriminala nego da ima posla sa jednim polit ickim
kr ivcem. Najezio bi se kad bi samo cuo za nj ih. Trpeo ih je
kod sebe, jer je tako moralo bit i, kao »prolazne«, ali nikad
nije hteo da se nj ima bavi; zaobilazio ih je kao okuzene i
nastojao da se svega sto je »polit icko«, ili sto pod t im
imenom do njega dolazi, ot rese sto pre. A kod ovog hapsenika
koga su doveli iz Smirne sve je cudno: iz ugledne turske
porodice, i sanduci knj iga i rukopisa idu uz njega, i ne zna se
pravo je li lud ili pametan. (A lu aci, i sve ono sto je u vezi sa
nj ima, ulivali su Kara ozu sujeveran st rah i nagonsku
odvratnost .) Ali odbit i ga nije mogao. Tako je °amil zatvoren
u jednu od zajednickih celija, gde je kako smo videli, nasao
svoje mesto za prva dva dana.
Vec drugog dana covek koga je poslao kadija iz Smirne
izradio je kod vise vlast i da se °amil izdvoj i i da mu se u avliji
da zasebna soba i pristojno izdrzavanje, dok ne bude ispitan i
dok se ne vidi u cemu je stvar. I to je izvrseno.
I ducih dana fra Petar je obilazio veliko dvor iste spor im
korakom, kao da nesto t razi ili nekog ocekuje, i jednako
prelazio pogledom prozore i doksate na zgradama unaokolo. S
vremena na vreme prilazio mu je Haim. On je vec bio
napust io svoje mesto kraj fra-Pet ra i dvoj ice t rgovaca i
izabrao drugo, jos odvojenije. Kao razlog naveo je promaju.
Ali vecposle dva- t ri dana priznao je fra-Pet ru u poverenju da
sumnja u onu dvoj icu t rgovaca da su spijuni. Fra Petar se
nasmejao i odbio takvu pomisao. Pr i tom se bolje zagledao u
Haimovo mrsavo lice i prvi put primet io na njemu cudan i cudno usredsre en izraz kakav se vidi na licima ljudi koj i se u
sebi rvu sa svoj im pogresnim mislima i uobrazenim
st rahovima.
Posle dva dana Haim je opet , oborene glave, dodirujuci
svoj im dugim, siljast im nosom fra-Pet rovo uho, saputao o
nekom drugom spijunu, i opominjao ga da se cuva.
...
– Pro i se, Hajmo, toga i ne govori to nikome.
– Znate, ja to samo vama.
– Ama, nemoj nikom, pa ni meni. O tom se ne govori. –
Branio se fra Petar kome je Haimovo naglo i veliko poverenje
bilo nelagodno.
I to se ponovilo nekoliko puta. Fra Petar se veci navikao
na to. Potapsao bi ga po ramenu i umirivao, nastojeci uvek da
razgovoru da salj iv i bezazlen ton.
– Ama, koj i? Je li onaj plavi, visoki? Zar ne vidis bolan da
je i sam polumrtav od st raha i da mu nije ni do cega? To je covek nevin kao jagnje, a t i se bez pot rebe plasis i sumnj icis
ljude.
Haim bi se umir io za sat -dva, ali ne bi izdrzao dugo i
prilazio bi opet fra-Pet ru i uveravo ga da samo u njega ima
poverenje i nastavljao malopre asnj i razgovor.
– Dobro, nije taj za koga sam pogresno – recimo
»pogresno« – mislio da jeste, dobro, ali jeste drugi za koga i
ne slut is da je. A koj i je taj? Onaj sto stoj i pored kapije, gleda
preda se i pravi se kao da ga nista ne zanima? Onaj sto drsko
zagleda svakog od glave do pete? Onaj bezazleni i na izgled
priglupi? I li mozda nije nijedan od nj ih, nego neki deset i? I
posto ni za jednog od nj ih ne znas da li je to, ali isto tako nisi
siguran da nije, svaki od nj ih moze to bit i. Svaki.
– Ostavi, Hajmo, vere t i, te besposlice – kaze fra Petar
gubeci malko st rpljenje.
– Ne, ne! Vi ste, uvazeni prijatelju, dobar covek, pa mislite
da je svak dobar.
– Ama, misli dobro, pa ce dobro bit i, Hajmo brate.
– He, dobro! Dobro? – sapuce Haim sa nevericom i polako
odlazi oborene glave i ukocena pogleda uprtog u zemlju.
A sut radan on je opet dolazio, vec u rano jut ro, kao na
ispovest . I kad bi se malo oslobodio svoga st raha, on ipak nije
mogao da miruje. Tada bi svoj im zivim i uvek zbog neceg
razdrazenim govorom pr icao o nepravdi koja mu je ucinjena i
stet i koja mu je nanesena, o ljudima i naravima u svom
gradu. A fra Petar bi uvek iskor ist io priliku i postavio mu
poneko pitanje o °amil efendij i. Haim nije nikad ostajao
duzan odgovora. I o stvarima o koj ima je sve rekao on je
mogao jos da govori dugo i opsirno, sa mnogo novih i
verodostojnih pojedinost i. Sve je to fra Petar slusao pazlj ivo,
posmat rajuci Haimovo mrsavo lice i visoko celo. Koza na tom
celu bila je tako zategnuta i tanka da se ispod nje nazirao
svaki i najmanj i prevoj i ceo sklop ceonih kost iju, a kosa koja
je u cudnim cupercima okruzavala to celo bila je nezdravo
ukovrcena i suva kao da je negde u korenu sazize nevidlj iv
plamen.
A kad bi, posle svoj ih pricanja, Haim odlazio, pognut i
brizan, fra Petar ga je ispracao dugim, sazalj ivim pogledom.
Prosla su dva dana a °amil se nije javljao ni navracao.
Haim, koj i je, pored svoje licne muke, st izao odnekud sve da
sazna ili bar da naslut i, objasnjavao je stvar tako da mladica
sad sigurno ispituju, a da za to vreme ne pustaju okrivljenika
u dvoriste, da ne bi dosao ni sa kim u dodir. Kad zavrse
ispit ivanje i upute celi predmet sudu, pocece opet da ga
pustaju na setnju.
Sve je znao i sve predvi ao ( iako ne sve uvek tacno) ovaj
Haim iz Smirne. U ovom slucaju predvideo je dobro.
Toga jut ra, fra Petar je sedeo na kamenu i, zamisljen,
napola slusao ludu prepirku i graju koja je do njega dopirala
sa dve st rane i prelamala se i mesala u njegovom sluhu.
Levo od njega stvorio se tanak i malen krug od nekoliko
kockara. Medu sobom resavaju star i kockarski spor, a ovo je
kao neki sud. Ljudi su mracni, a govor stvaran, suv i tvrd.
– Ti, da vratis coveku pare – kaze tankim ali st rasnim
glasom jedan dugonja koj i je ocigledno neki kockarski
staresina.
– Ovo cu mu vrat it i! – vice ljut ito onizak, jak covek
zapaljenih ociju, i odmera desnom rukom od sake do lakta.
– Eto kakav je! Jos ranio coveka, i umalo ga nije ubio –
upadaju glasovi sa st rane.
– A sto da ga ne ubijem?
– Ima robija, ej !
– Neka ima! Ubicu ga cim iza em, i odlezacu ga na jednoj
st rani.
Dizu se glasovi negodovanja, ispod koj ih se jedva
naslucuje glas visokog coveka, nepokoleblj iv i pun pretnje.
– Da vrat is pare! ½ujes li?
Graja koja dolazi iz kruga sa desna jos je veca i na
mahove potpuno suzbija onu sleva. Tu je i onaj Zaim i onaj
govorlj iv covek at letskog uzrasta sto grmi promuklim basom, i
neki nov, sitan hapsenik koga zovu Softa. Kao uvek, izme u
nj ih je govor o zenama. Zaim ne govor i nista i tek sprema,
valjda, novu pricu. Prepirku vode at let i Softa.
Sitni covek vice, a po glasu mu se vidi da pri tom sve
poskakuje, kao sto cine maleni ljudi, da bi onom sto govore
dali vise vaznost i.
– Jermenke, Jermenke, to su zene, to!
– sta Jermenke? Kakve Jermenke? I t i meni govoris o
jermenskim zenama. Ti? Pa t i si maloletan.
– Trideset i jedna je meni.
– Ama, nije to. Nije stvar u godinama, nego si takav,
maloletan, i maloletan ces bit i i kad t i bude pedeset .
Razumes? Ti si maloletan, i malouman, malokrvan i
malodusan, i uopste si sve sto je – malo.
– A t i si sve sto je »mnogo« – kaze suvo i neduhovito sitni covek, dok se svi grohotom smeju.
– Eto vidis, ni to nisi pogodio. Ja sam sve sto je – previse,
ako bas hoces da znas, i zato i ne valjam. Jest , ne valjam ni
ja. Ali t i, t i?!
Promukli bas je tu rekao nesto, jednu jedinu i kratku rec,
koju je prekr io opst i smeh.
Posle se opet javlja bas. Opet o zenama i zenskoj ljubavi.
On ni o cem drugom kao i da ne ume govorit i.
– Jermenka t i je takva, kao sumska vat ra: tesko se pali, a
kad jednom plane, niko je vise ugasit i ne moze. To i nije zena
nego – kuluk.
Napast koja se zalepi za coveka, pa robujes njoj i celoj
njenoj porodici. I to ne samo zivima nego i mrtvima i
nero enima. Pojedu te, a sve posteno i zakonito, i samo
posteno i po bozjem zakonu. (Svi oni boga za or taka imaju.)
Jermenka je sest dana u nedelj i neumivena a samo se
praznikom pere. I svaka je dlakava do ociju i saransaklija. A ½erkeskinja?
– To je zena! – kaze neko iz kruga povla ujuci.
– To? – negoduje bas, a recmu se pretvara u neki kivan
uzdah. – To je, braj ko, letnj i dan, a ne zena. Letnj i dan, pa ne
znas sta je lepse, zemlja ili nebo nad njom. Ali tu se t reba
dobro obut i. Pa opet ne pomaze nista, jer tu je i najbolj i
maj stor kratak. Nije to kao pt ica, pa kada je uhvat is, onda je
imas. To se ne drzi kod coveka; preliva se kao voda; i kad si
imao, kao da nista nikad imao nisi. To nema pamcenja i ne
zna sta je razum ni dusa ni milosr e. A zakona joj uhvat it i ne
mozes.
I opet je pala neka kratka i nerazumlj iva rec koja je
izazvala gromki smeh. Fra Petar se t rze iz misli i po e da
sedne malo podalje. Dize se, ali odmah zastade iznena en. Sa
zbunjenim i t ihim pozdravom pred njega je stao °amil.
Tako obicno biva. Oni koje zelimo da vidimo ne dolaze u casovima kad na nj ih mislimo i kad ih najvise ocekujemo, a
pojavljuju se u nekom t renutku kad smo mislima najdalje od
nj ih. I nasoj radost i zbog ponovnog vi enja t reba tada
vremena da se digne sa dna, gde je pot isnuta, i pojavi na
povrsini.
I zmakli su se malo podalje od vike i smeha.
– Eh, vidis, vidis! – Rekao je fra Petar prvi i nekoliko puta,
kao u zabuni, ponovio te dve reci dok su sedeli jedan pored
drugog. (Njegova radost je nalazila zadovoljstvo i u tom da
izgleda manja nego sto je.)
Daleko i davno izgledalo je odjednom sve, iako je proslo
svega nekoliko dana od njegovog poslednjeg vi enja. Mladic
je bio primetno smrsao, kao isce en. Tamni kolutovi oko ociju
jaci, a lice sitnije, sa nekim tankim i leprsavim osmehom koj i
kao da ga obasjava odnekud spolja i daje mu izraz lake
zbunjenost i. Odelo na njemu malo zguzvano, brada veca i
zapustena, a sav covek jos vise i na neki nov nacin uzdrzan i
bojazlj iv.
Neobicno prijatelj stvo izme u gospodskog mladica, Turcina
iz Smirne, i st ranca hricanina iz Bosne kao da je za ovih
nekoliko dana dok se nisu vi ali stalno raslo, razvilo se i
utvrdilo u ovoj cudnoj tamnici, brzo i neocekivano kako samo
u ovakvim izuzetnim prilikama moze da bude. Nisu ni sada
nj ihovi razgovor i bili drugo do sporo prepr icavanje onog sto su
nekad videli i procitali. (O sebi nije niko nista govorio.) Ali t i
razgovori su se razlikovali od svega sto se oko nj ih moglo da cuje i vidi. A to je glavno. U nj ima im je prolazio ceo dan od
jut ra do veceri, kad su zatvorenici morali da odlaze svaki u
svoju celiju, i sa prekidima, kad bi °amil odlazio da klanja
podne ili icindiju. Kao i dotad, vise je govorio fra Petar, ali je i
mladicevo ucece u razgovoru raslo, polako i neprimetno a
stalno, iako mu je glas i sad zvucao samo kao jeka necijeg cvrceg i odre enijeg glasa, i posle nekoliko prvih reci stalno
prelazio u sapat .
Takvim glasom je jednog dana i t rena ( fra Petar i opet nije
nikako mogao da se set i kad i kako! ) dot le malorecivi °amil





















poceo da prica istoriju Dzem- sultana. I od tada pa do kraja
nije vise ni o cemu drugom ni govor io.
Povod je bio slucajan, ili je izgledao tako. Tiho, kao da
govori o posve obicnoj stvari, °amil je upitao:
– Vi niste nailazili u istorij i na ime Dzem-sultana, brata
Bajazita I I ?
– Nisam – odgovorio je mirno fra Petar, misleci sa
uzbu enjem na Haimovo pricanje i kr ijuci svaki t rag svoga
uzbu enja.
– Niste... niste?
Mladic je ocigledno oklevao. A onda je, posle nekoliko
uvodnih reci koje je izgovarao sa usiljenom ravnodusnocu,
otpoceo.










V

To je u novom i svecanom obliku drevna prica o dva brata.
Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo
ra aju i obnavljaju u svetu – dva brata- suparnika. Jedan od
nj ih je starij i, mudrij i, jaci, blizi svetu i stvarnom zivotu i
svemu onom sto vecinu ljudi vezuje i pokrece, covek kom sve
polazi za rukom, koj i u svakom casu zna sto t reba a sta ne
t reba ucinit i, sta se moze a sta ne moze t razit i od drugih i od
sebe. Drugi je susta prot ivnost njegova. ½ovek kratka veka,
zle srece i pogresnog prvog koraka, covek cije teznje stalno
idu mimo onog sto t reba i iznad onog sto se moze. On je u
sukobu sa starij im bratom, a sukob je neminovan, gubi
unapred bitku.
Dva brata su se nasla licem u lice, kad je 1481. godine,
jednog maj skog dana, na ratnom pohodu, iznenada umro
sultan Mehmed I I Osvajac. Starij i brat Bajazit , kome su bile
t rideset i cet iri godine, i mla i Dzem, koj i je tek bio uzeo
dvadeset i cetvrtu. Bajazit je bio guverner Amasije, sa
sedistem na Crnom moru, a Dzem guverner Karamanije, u
Konij i. Bajazit je bio crnomanjast , visok, malo pognut , sabran
i cut lj iv, a Dzem krupan, plav i snazan, plahovit i nemiran.
Dzem je, iako jos mlad, stvorio na svom dvoru u Konij i krug
ljudi od nauke, pesnika i muzicara, i sam je pisao dobre
st ihove. Pored toga bio je dobar plivac, at let i lovac. »Bujna
glava«, bez mere u mislima i uzivanj ima, tako da mu je dan
bio kratak i da je od noci i sna uzimao koliko god je mogao,
da bi produzio svoj dan. Znao je grcki i citao italijanski.
Bajazit je bio od onih ljudi o koj ima se malo govori.
Hladnokrvan i hrabar, odlican st relac u ratu, on je ne samo
kao starij i i iskusnij i nego i po svoj im sklonost ima mnogo
bolje poznavao veliku ocevu carevinu, njene zakone i uredbe,
njene izvore pr ihoda i odnose sa ostalim svetom. Bio je jedan
od onih koj i se u svakom danom casu bave samo jednom
mislju i jednim poslom, i to onim koj i je najpot rebnij i i
naj korisnij i.
U t rci za upraznjenim prestolom Bajazit je bio brzi i vest ij i.
...
Dzem je imao vise pristalica i na dvoru i u voj sci. (Znalo se
da je sultan Mehmed bio sklonij i mla em sinu i da je zeleo da
ga on nasledi.) Ali Bajazitovi ljudi bili su bolje povezani i sa
nj im i izme u sebe, i radili su brze. Bajazit je st igao prvi u
Stambol i preuzeo vlast . Odmah je stao da sprema voj sku na
brata, koj i se sa svojom voj skom nalazio na putu iz
Karantanije prema Stambolu.
Dzemova vojska, pod Kedik pasom, st igla je do Bruse,
drevnog sredista osmanske vlast i, lepog zelenog grada na
padinama visoke planine, i zauzela je borbom. Ali u ravnici
stajala je Bajazitova voj ska pod Ajaspasom. Otpoceli su
pregovori. Svaki od dvoj ice brace imao je dovoljno dokaza za
svoje pravo i preimucstvo. Bajazit je bio starij i i srecnij i, vec
primljen i priznat za vladara u Stambolu. Dzem je svoje pravo
zasnivao na drugim dokazima. Bajazit je ro en za vlade
nj ihovog deda Murata I I , dok im je otac bio jos samo
naslednik prestola, i to od maj ke ropkinje. Dzem je ro en
kada je Mehmed I I bio vec sultan, a maj ka mu je bila od
knezevskog roda iz Srbije. Sam sultan Mehmed je za zivota,
ne govoreci nista otvoreno, pokazivao da mu je mla i sin blizi
i da je, u dusi njemu namenio presto. A jednog i drugog su
podst icali mocne pase, vo eni iskrenom odanocu ili sebicnim
ciljevima.
I kao sto uvek biva, svaki od dvoj ice brace je nalazio za
ono sto zeli i na sto je vecresen dovoljno potvrde u svemu
oko sebe dovoljno vere u svoje pravo i svoju silu.
U takvim uslovima pregovor i nisu mogli donet i ploda.
Dzem je t razio svoj deo carstva, u Azij i, a Bajazit je mirno
odgovarao da je carstvo jedno i nedelj ivo i da sultan moze bit i
samo jedan, a bratu je nudio da se sa haremom povuce u
Jerusalim i da tamo zivi spokojno od velike sume novaca koju ce mu on isplacivat i svake godine. O tome Dzem nije hteo da cuje. Doslo je do borbe. Bajazit je vecranije uspeo da me u
Dzemove savetnike ubaci svog coveka, Jakub-bega. Dzem je
pobe en i jedva je uspeo da iznese glavu. Pobegao je u
Egipat , gde je lepo pr imljen od egipatskog sultana kome je
ovaj bratski razdor bio dobrodosao. Jos jednom je, pomognut
od egipatskog sultana, pokusao srecu, ali je opet potucen.
Nasao se na maloazij skoj obali, bez vojske, sa nekoliko
najodanij ih ljudi. (Majka i zena mu, sa t roje nejake dece,
ostale su u Egiptu.) Pritesnjen, znajuci sta ga ceka ako bude
uhvacen, resio se da pobegne na ost rvo Rod i da od
tamosnje vlast i zat razi utociste.
Rod, koj i je jos pre nekoliko godina Mehmed I I uzalud
opsedao, nalazio se u vlast i mocnog katolickog reda joanita,
jerusalimskih vitezova reda sv. Jovana, i predstavljao je
istaknutu utvr enu tacku zapadnog hricanskog sveta. Dzem
je izranije poznavao vitezove, jer je, po naredbi svoga oca
sultana, vodio sa nj ima pregovore. Obrat io im se sa molbom
za utociste i oni su, jedva docekavsi, poslali odmah narocitu
galiju koja je sa obale prebacila njega i celu njegovu pratnju,
oko t ridesetak lica, na Rod.
Odmetnik i pretendent na presto docekan je sa carskim
pocast ima od velikog majstora vi teskog reda D’Obisona
(Pierre d’Aubusson) , svih vitezova- redovnika i celokupnog
stanovnistva. Veliki maj stor je ponovo uveravao Dzema da
mu garantuje slobodu, pravo azila, i sporazumeo se sa nj im
da je najbolje da izabere Francusku kao zemlju u kojoj ce zivet i, dok mu sreca ne pomogne da se vrat i kao sultan u
Tursku.
Dzem je sa pratnjom upucen u Francusku. A D’Obison je
otpoceo da radi na sve st rane kako bi sto bolje iskor ist io ovog
nesrecnog princa u interesu svog Reda, celokupnog
hricanstva, pa i u svom licnom interesu. Njemu je bilo jasno
kakav vazan zalog drzi u rukama. Doveden u Francusku,
Dzem nije pusten na slobodu, nego je, prot ivno datoj reci,
drzan zatocen u tvrdim gradovima koj i su pripadali Redu
jerusalimskih vitezova.
Oko »sultanovog brata« stvara se vr t log spletaka i
kombinacija u koj ima ucestvuju sve tadasnje evropske
drzave, papa i, naravno, sultan Bajazit sam. I Mat ija Korvin,
kralj Ugarske i papa I nokent ije VI I I zeleli su da im bude
izrucen Dzem, kako bi se nj ime posluzili kao sredstvom u
borbi prot iv Turske i Bajazita I I . Ali lukavi Pjer D’Obison
zadrzava dragocenog roba u svojoj vlast i i pomocu njega na
vr lo vest nacin ucenjuje na sve st rane, i Bajazita, i egipatskog
sultana, i papu. Bajazit mu placa veliku sumu za Dzemovo
izdrzavanje, u stvar i zato da Dzema ne pusta i ne predaje
drugom. Papa mu obecava kardinalski cin ako mu izruci
Dzema. Egipatski sultan mu daje znatne sume. ½ak i nesrecna
Dzemova maj ka, koja je zivela u Egiptu i nije prestajala da
radi na oslobo enju svoga sina, salje mu novac za Dzema, ali
novac ostaje kod velikog majstora.
To ot imanje oko »sultanovog brata« i spretna igra
D’Obisonova t rajali su osam godina. Za sve to vreme Dzem je
prevo en iz jednog francuskog utvr enog grada u drugi, uvek
pod jakom st razom jerusalimskih vitezova. Malo-pomalo
lisavaju ga pratnje. Na kraju mu je ostalo svega cet iri-pet
vernih prat ilaca. Svi pokusaj i da pobegne i da se spase iz saka
verolomnih jerusalimskih vitezova ostaju bez uspeha. Sultan
Bajazit sa svoje st rane cini sve da se oslobodi pr it iska koj i na
njega vrsi ceo hricanski svet pomocu zlosrecnog brata koj i je
postao sredstvo u rukama toga sveta. On se obavestava o
svom bratu kod Mlecana, kod Dubrovcana, kod napulj skog
kralja, on odrzava stalno vezu sa Pjerom D’Obisonom i cini
mu znatne ustupke svake vrste. Nj ihovi se interesi, pored
svega, u izvesnom smislu podudaraju. D’Obisonu je stalo da
zadrzi sto duze Dzema u svojoj vlast i i da pomocu njega
ucenjuje pomalo ceo svet , a Bajazitu je glavno da se njegov
brat -suparnik nalazi u nekom sigurnom zatvoru, a ne na celu
neke voj ske koja krece prot iv Turske.
Osme godine Dzemovog boravka u Francuskoj – a godina
je 1488 – diplomatska borba oko njegove licnost i dost ize
vrhunac. U Francusku st izu izaslanici sa svih st rana i svi imaju
za svoj glavni zadatak Dzemovu licnost . Bajazitov izaslanik,
Grk i hricanin Antonio Reriko, potpomagan od izaslanika
napuljskog kralja, nudi francuskom kralju i njegovim
dvorjanima velike sume, javno i tajno, nudi vlast nad
Jerusalimom, kad Bajazit pobedi egipatskog sultana i osvoj i
taj grad; daje darove na koje su dvorski ljudi i dvorske dame
vr lo lakomi. U isto vreme ugarski kralj Mat ija Korvin salje
sjajno izaslanstvo i t razi sultanovog brata za sebe, kako bi sa
vise izgleda na uspeh napao Bajazita. A najzivlje je
izaslanstvo pape I nokent ija VI I I koj i, iako star i bolestan, ne
odustaje od svoje namere da pokrene hricanske vladare na
krstaski rat prot iv Turske. A za to mu je pot rebno da u svojoj
vlast i ima sultanova brata odmetnika kao sredstvo.
Ali veliki maj stor sa ost rva Roda ide za svoj im ciljem.
Polazi mu za rukom da francuskom kralju nametne svoje
misljenje: da Dzema t reba predat i papi. U februaru mesecu
1489. vitezovi ukrcaju Dzema sa malom pratnjom na svoju
galiju u Tulonu, i posle duge i teske voznje st ignu u ½ivitavekiju, gde ih docekuje veliko izaslanstvo papino. U
sjajnoj pratnj i Dzem ulazi u Rim, gde mu u susret izlaze
kardinali, ceo papski dvor, zajedno sa diplomatskim
predstavnicima. I on i pratnja mu u slikovitoj istocnjackoj
nosnj i, na dobrim konj ima. Sut radan je papa primio vr lo
ljubazno toliko zeljenog turskog princa u svecanu audijenciju.
Dzem je odbio da se pokloni pred papom kao sto to cine svi
drugi, i zagrlio se sa nj im kao ravan sa ravnim i vladar sa
vladarom.
Pjer D’Obison je postao kardinal, a njegov Red je dobio ne
samo pr iznanje nego i druge, stvarne povlast ice i korist i od
pape.
Nekoliko dana docnije papa je pr imio Dzema u privatnu
audijenciju. Tu su razgovarali otvorenije. Dzem je izjavio da
su ga vitezovi sa Roda prevarili i sve dosad drzali u zatvoru.
Molio je papu da ga pust i da ide u Egipat , gde mu zivi maj ka i
porodica. Dzem je govorio tako pot resno da su papi udarile
suze na oci. On je tesio Dzema lepim recima, ali je na recima
sve i ostalo.
Velika diplomatska igra oko Dzema nastavlja se i biva sve zivlja. Papa razvija svoju akciju za ostvarenje lige hr i„canskih
vladara prot iv Turske. U tom krstaskom pohodu Dzem t reba
da odigra vaznu ulogu, a Vat ikan je za njega zlatna krletka.
Mat ija Korvin t razi Dzema za svoj pohod prot iv Turske. To isto cini egipatski sultan, i nudi otkup od sest stot ina hiljada
dukata, i jos sezdeset hiljada od st rane Dzemove majke.
Godine 1490. umire Mat ija Korvin. To je tezak udarac idej i
opsteg hricanskog pohoda prot iv Bajazita. Bajazit , saznavsi
da je Dzem u papinoj vlast i, salje narocitog izaslanika u Rim.
Papa ga prima u audijenciju i tu se otkrivaju sve lazi i spletke
D’Obisonove i izlaze na videlo sume novca koje je primao od
Bajazita. Bajazit je t razio od pape da zadrzi Dzema kod sebe
pod uslovima pod koj im su ga drzali i vitezovi sa Roda, to jest
uz izvesne polit icke ustupke i 40.000 dukata godisnje. Da bi
isplat io sumu od 120.000 dukata, odre enu za t ri godine,
izaslanik je imao nalog da licno vidi Dzema i da se uver i da je ziv i da je zaista tu. Dzem pristaje da primi izaslanika, ali
samo kao sultan, uz potpun ceremonijal. Sedeo je prekrstenih
nogu na narocitom prestolu, okruzen svojom pratnjom. Uz
njega je bio jedan od kardinala. Bajazitov izaslanik je pao
nicice pred Dzem- sultanom i predao pismo i darove koje mu
salje brat . Pismo je procitano Dzemu na uho, a darove je, i ne
pogledavsi ih, dao svojoj pratnj i da ih razdeli izme u sebe.
I nokent ije VI I I ne prestaje da radi na stvaranju lige prot iv
Turske, a Bajazit izvodi svoje planove prot iv Ugarske i
Venecije. U svemu tome Dzemova licnost igra veliku ulogu.
Sultan salje papi »koplje koj im je proboden Hristos na krstu« i
druge skupocene most i, t razeci od njega samo jedno: da drzi
u zatocenju Dzema i da ga ne izrucuje nikom drugom. A papa
t razi od Bajazita da ne napada hricanske zemlje, u prot ivnom
slucaju on ce iskorist it i Dzema i stavit i ga na celo velikog
pohoda prot iv Turske.
U to umire i papa I nokent ije VI I I . Za vreme dok je vrsen
izbor novog pape, Dzem je zbog vece sigurnost i zatvoren u
tvr avu sv. An ela. Za novog papu je izabran dosadasnj i
kardinal Rodrigo Bordzija, poznat kao papa pod imenom
Aleksandar VI .
I zgledalo je da su za turskog carskog suznja nastala bolja
vremena. On se sprijatelj io sa papinim sinovima, kretao se sa
vise slobode, ucestvovao u svecanost ima. U Kronikama i
pismima kao i na slikama savremenika Dzem je pr ikazan kao covek od t ridesetak godina, ali koj i izgleda kao da ima cet rdeset . Ugojen, taman u licu, sa levim ocnim kapkom
potpuno opustenim, tako da izgleda »kao covek koj i nisani«.
Mracan je i plahovit , i nemilosrdan prema posluzi, odan je
uzivanj ima, narocito picu, jer u njemu t razi sna i zaborava.
U to vreme nastaju me u zapadnim hricanskim vladarima
novi veliki zaplet i. Mladi francuski kralj Karlo VI I I krece sa
voj skom u I taliju da zauzme Napulj sku kraljevinu na koju
polaze pravo, i da, kako tvrdi, odat le povede voj ske
hricanske lige u krstaski rat prot iv Turske. Papa cini sve da
njegov ulazak u I taliju spreci. U to vreme Aleksandar VI vodi
pregovore sa Bajazitom i cak i od njega t razi podrsku prot iv
francuskog kralja. Bajazit mu salje ugovorenu sumu od
40.000 venecijanskih dukata za godisnje izdrzavanje
Dzemovo, a u narocitom licnom pismu nudi mu 300.000
dukata ako mu izruci Dzemov les. Tu prepisku uhvat ili su
papini prot ivnici u I talij i i objavili je.
Karlo VI I I prodire u I taliju. Osvaja brzo grad za gradom i
poslednjeg dana 1494. godine ulazi u Rim. Papi ne ostaje
nista drugo nego da se sa mladim osvajacem sporazume, sa
sto manje stete i gubitka. Jedan od zahteva Karlovih bio je:
da mu papa izruci »sultanova brata«, koj im i on namerava da
se posluzi u borbi prot iv Bajazita. Pogodili su se da Karlo
povede Dzema sa sobom u svom pohodu na Napulj i docnije
na Tursku. Ali papa je t razio da mu kralj Francuske da
garanciju da ce mu, po svrsenom ratu, vrat it i dragocenog
zatocenika. I sto tako papa je osigurao ugovorom da onih
40.000 dukata koje sultan redovno salje i dalje pr ipadaju
njemu.
U svecanoj audijencij i papa je predao pred mnogobrojnim
svedocima francuskom kralju Dzema i njegovu brojem vec
sasvim neznatnu pratnju. Kad je papa tu odluku saopst io
Dzemu, on je izjavio da je rob i da mu je svejedno ko ga u
ropstvu drzi, papa ili francuski kralj .
Papa je nastojao da lepim recima razuver i i umir i Dzema, a
Karlo VI I I bio je pazlj iv prema njemu i postupao sa nj im kao
sa vladaocem.
Kad je Karlo VI I I krenuo dalje, prot iv napulj skog kralja,
poveo je sa sobom i Dzema sa pratnjom i papinog sina
Cezara, kardinala od Valencije, kao taoca. Ali na putu je lukavi ½ezare pobegao, a Dzem se razboleo. Bolovao je svega
nekoliko dana. Umro je u Kapui, pre nego su st igli do Napulja.
Svoj im prat iocima, koj i su proveli sa nj im sve godine
robovanja, preporucio je da njegovo telo svakako prenesu u
Tursku, kako se nevernici ne bi i nj im mr tvim kor ist ili.
I zdikt irao je i pismo bratu Bajazitu u kom moli da dozvoli
njegovoj porodici povratak u Stambol i da bude milost iv
prema onima koj i su bili njegovi verni prat ioci u dugom
ropstvu.
Karlo VI I I naredio je da se Dzemovo telo balzamuje i
polozi u olovni kovceg.
Odmah se proneo glas da je papa ot rovao Dzema ili da ga
je vecot rovana predao kralju. Venecijanski Senat pozurio se
da odmah izvest i sultana Bajazita o Dzemovoj smrt i, zeleci da
bude prvi koj i mocnom sultanu javlja tu prijatnu vest .
Pohod Karla VI I I zavrsio se bedno. Karlo se vrat io u
Francusku, gde je ubrzo i umro. Telo Dzemovo ostalo je u
vlast i napulj skog kralja. Oko tog mrtvog tela vodila se duga
prepiska. Napulj ski kralj je ucenj ivao Bajazita. Javio se i papa
Aleksandar VI i t razio svoj deo. Ali napulj ski kralj je izvukao
svu korist za sebe. To mrtvo telo posluzilo mu je da sklopi
povoljan ugovor sa sultanom, i ono je tek u septembru 1499.
godine najposle predano Bajazitu, koj i ga je svecano sahranio





















u turbetu u Brusi, gde leze pokopani turski vladari.










VI

Ovo je samo okosnica °amilove price, sturo i kratko
kazana. Mnogo duze i zivlje i drukcije, i sa drugim smislom
govoreno, bilo je ono sto je fra Petar cuo od svog novog
prijatelja. I sve se svodilo na jedno: postoje dva sveta,
izme u koj ih nema i ne moze bit i ni pravog dodira ni
mogucnost i sporazuma, dva st rasna sveta osu ena na vecit i
rat u hiljadu oblika. A izme u nj ih postoj i jedan covek koj i je,
na svoj nacin, u ratu sa oba ta zaracena sveta. Carev sin,
carev brat , car i sam po svom najdubljem uverenju i
osecanju, i u isto vreme najnesrecnij i od svih ljudi. Prvo izdan
i porazen, a zat im prevaren i lisen slobode, usamljen i
odvojen od svoj ih i od prijatelja, doveden u t ragican procep, a
celom svetu na vidiku, kao na sramnom stubu, ali sa gordom
resenocu u sebi da u tom polozaju ist raje i da ostane ono sto
je, da ne izgubi svoj cilj ispred ociju i da ne popust i ni bratukrvniku
ni nevernicima koj i ga podmuklo varaju, ucenjuju,
prodaju i preprodaju.
Tu se fra Petar naslusao st ranih imena gradova i mocnih
svetskih ljudi, careva, kraljeva, papa, knezova i kardinala, sto
nikad u svom veku nije, prateci sve promene i pokrete u
neobicnom zivotu Dzem-sultana. On sva ta imena nije ni
mogao zapamt it i i ponovit i. ½esto je bivalo da slusajuci izgubi
nit mladicevog pricanja i da ne zna vise u toj pr ici ko je kome
rod ni ko koga obmanjuje, kupuje i prodaje, pa cak i da
prestane da prat i pricanje, nego misli na svoju nevolju. Ali i
tada bi se pravio kao da slusa, jer mu je zao coveka kome je
ocigledno mnogo stalo da sve do kraja i potanko kaze.
A bilo je u tom pricanju i njemu potpuno nerazumlj ivih
stvar i, kao sto su Dzemovi st ihovi o sudbini, o vinu i
pijanstvu, o lepim decacima i devojkama. °amil ih je
recitovao napamet i kao da su njegovi ro eni. Bilo je i reci i
misljenja koja su ga zbunj ivala i bunila, kao sto su ost ri
Dzemovi sudovi o papama i drugim crkvenim glavar ima. Ali
fra Petar je smat rao da ovo nije mesto ni t renutak da se sve
to raspravi i istera na cist inu. Utoliko vise sto mu samom
...
mnogo toga nije bilo jasno ni razumlj ivo. Treba coveka
pust it i da kaze sve. Njemu su ljudi oduvek, svuda pa i ovde,
slobodno prilazili, brzo se povezivali s nj im i lako mu se
poveravali. A on je to pr imao kao prirodnu i razumlj ivu stvar i
t rudio se samo da sve pazlj ivo saslusa. Uvek pa i sad.
Ovo sa mladicem iz Smirne islo je daleko i t rajalo dugo. On
se sat ima zaboravljao potpuno, pricajuci sudbinu Dzemsultana,
kao da se radi o necem sto t reba da bude kazano sto
pre, jos ovog t rena, jer sut ra vecmoze bit i dockan. Sluzio se cas turskim cas italijanskim jezikom, zaboravljajuci, u brzini,
da prevede francuske i spanske citate koje je govorio
napamet .
Razgovor bi poceo rano, u toploj senci jedne nast resnice,
koja je bivala sve kraca, a nastavljali bi ga po drugim
sklonit im mest ima velike avlije, bezeci od sunceve zege i
glasnih i nasrt lj ivih hapsenickih igara i sva a.
Fra Petar je primet io da mu Haim nikad ne prilazi za vreme
t ih razgovora, nego samo kad ga sretne samog. Ali se
desavalo da neki od hapsenika pr i e, kao u prolazu, i pokusa
da uzgred cuje nesto od mladicevog sapata. Tada bi ½amil
odjednom zacutao i kao mesecar , probu en iz svog opasnog
zanosa, padao u tupo cutanje, isprekidano mehanickim i
neiskrenim »da da!«, zat im se naglo i hladno oprastao
beznacajnim recima, i odlazio.
Sut radan bi se pojavio u tom istom raspolozenju, sa
nejasnim t ragovima nekih nocasnj ih kajanja i odluka, mucalj iv
i sav u sebe povucen, sa slabim osmej kom koj i sve brise i
nista ne kazuje i sa obicnim recima o posve obicnim stvar ima.
Ali to bi t rajalo kratko. U toku razgovora njegovo
neraspolozenje se neprimetno i za njega i za fra-Pet ra,
menjalo. Ne znajuci kako ni otkud ni zasto, on bi se opet
predavao svojoj st rast i i t iho i zivo, kao da se ispoveda,
govorio fra-Pet ru o Dzemu i njegovoj sudbini.
Vect receg dana bila je ispricana cela istor ija, do tuznog i
svecanog kraja, do svet log, dostojanstvenog turbeta u Brusi, cij i su beli zidovi ispisani naj lepsim surama iz Korana,
kaligrafski st ilizovanim u obliku cudnih cvetova i kristala. Ali
tada je pocelo pricanje izdvojenih pr izora sa svim
pojedinost ima. Nizali su se Dzemovi srecni i nesrecni dani,
njegovi susret i i sukobi, ljubavi, mrznje i prijatelj stva,
pokusaj i bezanja iz hricanskog ropstva, nade i ocajanja,
razmisljanja za dugih nesanica i zamrseni snovi u kratkim casovima spavanja, njegovi ponosni i gorki odgovori visokim
licnost ima u Francuskoj i I talij i, gnevni monolozi u samoci i
zatocenju, izgovoreni ne °amilovim nego drugim glasom.
Bez uvoda i vidlj ive veze, bez vremenskog reda, mladicbi
pocinjao da prica neki prizor iz sredine ili sa kraja Dzemovog
zatocenja. Govor io je t iho, oborena pogleda, ne vodeci mnogo
racuna da li ga njegov sabesednik slusa i da li moze da ga
prat i.
Fra Petar se nije pravo ni secao kad je u stvari pocela ta
prica bez reda i kraja. I sto tako nije odmah ni pravo primet io
t renutak, teski i odlucni t renutak, u kome je °amil jasno i prvi
put sa posrednog pricanja tu e sudbine presao na ton licne
ispovest i i stao da govor i u prvom licu
(Ja! – Teska rec, koja u ocima onih pred koj ima je kazana
odre uje nase mesto, kobno i nepromenlj ivo, cesto daleko
ispred ili iza onog sto mi o sebi znamo, izvan nase volje i
iznad nasih snaga. St rasna reckoja nas, jednom izgovorena,
zauvek vezuje i poistovecuje sa svim onim sto smo zamislili i
rekli i sa cim nikad nismo ni pomisljali da se poistovet imo, a u
stvar i smo, u sebi, vecodavno jedno.)
U sve vecoj nedoumici, sa zebnjom, zaljenjem, i tesko
prikrivenim nemirom, fra Petar je i dalje slusao pr icu. Kad bi
se uvece odvoj io od ½amila i razmisljao o njemu i njegovom
slucaju (a nemoguce je bilo ne mislit i na to) , on bi prebacivao
sebi sto ga jasno i odlucno ne zaustavi na putu koj i ocigledno
ne vodi dobru, sto ga ne prodrma i ne t rgne iz njegove
zablude. Pa ipak, kad bi se sut radan ponovo nasli i kad bi
mladicopet pust io maha svoj im nezdravim predstavama, on
bi ga opet slusao, sa lakom jezom i dubokim saucecem,
neprestano oklevajuci da ga prekine i dozove k sebi. A i kad
bi, secajuci se sinocne odluke koju je smat rao svojom
duznocu, pokusao da skrene razgovor na drugi predmet ili
da, kao slucajno, uzgrednom pr imedbom odvoj i °amila koj i
govori od mrtvog Dzem-sultana, cinio je to slabo i neodlucno.
Bilo mu ga je i suvise zao. Njegova uro ena nesposobnost i
prostosrdacnost , kojom je inace uvek mogao svakom sve da
kaze, bila je kao opijena i umr tvljena upornim mladicevim
pricanjem. I stvar se uvek zavrsavala tako da bi fratar na
kraju popust io i cutke, bez odobravanja ali i bez glasnog
otpora, slusao mladicev st rastveni sapat . Ono sto nije, sto ne
moze i ne t reba da bude bilo je jace od onog sto jeste i sto
postoj i, ocigledno, stvarno i jedino moguce. A posle bi fra
Petar opet prekorevao sebe sto je i ovog puta popust io pred
neodolj ivim talasom ludila i sto nije ucinio veci napor da
mladica vrat i na put razuma. U t im t renucima osecao se kao
sukrivac u tom ludilu i resavao se da ono sto je dosada
propust io ucini svakako vec sut radan, u prvom podesnom
t renutku.
To je t rajalo pet -sest dana. Pocinjalo je svakog jut ra
gotovo u ist i sat , kao neka utvr ena ceremonija, i t rajalo je sa
dva- t ri kraca prekida sve do predvece. Prica o Dzem sultanu i
njegovim st radanj ima i podvizima izgledala je neiscrpna. Ali
jednog jut ra °amil se nije pojavio. I zgledao ga je, cekao i
nemirno hodao po svim odeljenj ima Avlije. Dvaput mu je toga
dana prilazio Haim sa svoj im uvek ist im uznemirenim zalbama
i st rahovanj ima o nepravdama u Smirni i o uhodama i
svakojakim zamkama ovde u Prokletoj avliji. On ga je slusao
rasejano. A pri tom je mislio na odsutnog ½amila. ½inilo mu se da ga vidi i cuje kako sinoc, pre rastanka,
govori brzo kao da cita.
– Stojeci uspravno, u sjajnom svecanom odelu, na palubi
broda koj i je pristajao u °ivitavekij i i posmat rajuci sarenu i
protokolarno poredanu gomilu papske voj ske i crkvenih
dostojanstvenika, Dzem je mislio zivo i jasno, kako mislimo
samo u casovima kad smo odvojeni od jednog boravista a
nismo stupili na drugo. Mislio je hladno o svojoj nesreci i
gledao je jasno i nemilosrdno, onako kako covek moze da je
sagleda samo kad je, skriven i nevi en, cuje iz tu ih usta.
Eto, svuda ga docekuju st rani ljudi kao zivi zid njegove
tamnice. A sta moze da ocekuje od t ih ljudi? Mozda
sazaljenje? To je jedino sto mu ne t reba i sto mu nikad nije
t rebalo. Saucece koje su mu ponekad pokazivali retki dobri i
plemenit i ljudi za njega je samo mera njegove zle srece i
besprimernog ponizenja. I za pokojnike sazaljenje je tesko i
uvredlj ivo, a kako ga je tek snosit i jos zdrav i svestan svega, ziv gledat i u oci zivim ljudima, da bi u nj ima procitao samo
jedno: sazaljenje?
Od svega sto svet ima i jeste ja sam hteo da napravim
sredstvo koj im bih savladao i osvoj io svet , a sada je taj svet
nacinio od mene svoje sredstvo.
Da, sta je Dzem Dzemsid? Rob, to je malo receno. Rob,
prost i rob kog vode na lancu od t rga do t rga, ima jos uvek
nade na milost dobrog gospodara ili na otkup ili na bekstvo. A
Dzem milost i nit i moze ocekivat i nit i bi je mogao primit i sve i
kad bi neko hteo da mu je da? Otkup? Za njega ne sakupljaju
otkupe, nego naprot iv, placaju citava bogatstva i sa jedne i sa
druge st rane da bi ostao rob i sredstvo i da se ne bi otkupio.
( I zuzetak je njegova maj ka, nepokoleblj iva, divna zena,
stvorenje nad stvorenj ima, ali ona svoj im nemocnim naporima
samo uvecava teret njegovog ponizenja.) Bekstvo? Tesko bezi
i bezimeni rob iz lanaca, ali kad bezi, on uvek ima malo nade
da ce zavarat i gonioce i da ce se dokopat i nekog svog sveta u
kom ce moci zivet i kao slobodan i bezimen covek me u
slobodnim i bezimenim ljudima. A za njega ne postoj i
mogucnost bekstva. Vaskoliki obitavani i poznat i svet ,
podeljen na dva tabora, turski i hr icanski, nema za njega
pribezista. Jer, tamo ili ovde, on moze bit i samo jedno:
sultan. Pobednicki ili porazen, ziv ili mrtav. Zato je on rob za
kog nema vise bezanja, ni u mislima ni u snovima. To je put i
nada manj ih i srecnij ih od njega. A on je osu en da bude
sultan, zarobljen ovde ili ziv u Stambolu ili mr tav pod
zemljom, ali uvek i samo sultan, i jedino u tom pravcu bi
mogao bit i njegov spas. Sultan, i nista za dlaku manje, jer bi
to znacilo isto sto i ne bit i, ni za dlaku vise jer vise od toga
nema. To je ropstvo od kog bezanja nema ni posle smrt i.
Brod je udar io tupo bokobranom o kamenu obalu. Tisina je
bila tolika da se i to culo i kao laka jeka proslo obalom sa koje
su svi, od kardinala do konjusara, net remice posmat rali
stasitog coveka sa belim, zlatom izvezenim visokim kaukom
na glavi, kako izdvojen, na t ri koraka ispred svoje pratnje
stoj i kao kip. I nikog nije bilo ko u njemu nije video sultana i
ko nije uvi ao da taj covek ne moze drugo bit i, iako zbog toga
propada.
Dok je to pricao °amil se i sam digao. (Da ne bi dopust io
da ga st razar i ugone u sobu kao i ostale, on je obicno sam
polazio, nesto malo pre odre enog vremena.) Posle
uobicajenog krotkog pozdrava, nestao je u jednom od
zavijutaka Proklete avlije, na kojoj su se po zabacenim
uglovima vechvatale prve senke sumraka.































VI I

Mladic se nije pojavio ni drugog, ni t receg dana. A oko
podne dosao je Haim i, bacajuci oprezno ispit ivacke poglede
svuda oko sebe, rekao da se sa °amilom »desilo nesto sto ne
valja«. Vise od toga nije cak ni on umeo da kaze.
Tek dva dana docnije Haim, koj i za to vreme nije mirovao,
dosao je sa vecsklopljenom pricom o °amilovom nestanku.
Prvo je, smrknut i oborene glave, obilazio prostor oko fra-
Pet ra u sirokim pa sve uzim i uzim krugovima i elipsama,
bacao ispod oka poglede oko sebe, t rudeci se ocigledno da
svom razgovoru da izgled slucajnog susreta u prolazu i,
naravno, ne sluteci koliko su te njegove »mere
predost roznost i« uzaludne i providne. Kad se pr imaknuo blizu,
upitao je priguseno:
– Jesu li vas saslusavali?
– Nisu – odgovorio je glasno fra Petar, kom su Haimove
»mere« pocele da bivaju dosadne.
Ali nadajuci se da je Haim saznao nesto o °amilu, ponovi
odmah blaze:
– Nisu. A sta ima?
Tada je Haim poceo da pr ica. I z pocetka se jos drzao kao covek koj i je zastao u prolazu, slucajno, i koj i ce odmah
krenut i dalje, i bacao kratke poglede oko sebe, ali se malopomalo
sve vise zaboravljao i govor io sve zivlje, ne podizuci
glas.
U tom sto je kazivao bilo je doduse pojedinih nejasnih i
neobjasnj ivih mesta, ali zato su neka druga bila ispricana sa
takvim i tolikim pojedinost ima kao da ih je svoj im ocima
gledao. Haim je sve znao, i video i ono sto se nije moglo
videt i.
Kad se °amil sa prvim sumrakom povukao u svoju celiju,
koju je cuvar za nj im zakljucao, bilo je jos vidno u prost ranoj
sobi. U dva svet la, pokr ivena sahana hladila se vec
postavljena vecera kakvu drugi hapsenici nisu dobijali. Sve je
bilo kao i svako vece. setnja iz ugla u ugao i ocekivanje sna
za koj i se zna da nece doci. Malo-pomalo umukli su i poslednj i
...
sumovi dole u avliji. Mrak je progutao bele zidove i
predmete i stegao celiju oko budnog coveka. Stvarao se nov,
mocni svet i u njemu su stali da se javljaju sitni, nestvarni
glasovi i blesci od igre sluha u tami i nesanici. U jednom
takvom t renutku, on sam nije znao u kom, culo se kao da
spolja kljuct razi i nalazi kljucaonicu. Ali to nije bila vise varka
sluha. Vrata su se stvarno otvorila i slaba svet lost se pojavila
na nj ima. U sobu su bez suma usla dva tamna coveka. I za
nj ih je momak nosio malu uljanicu. On je odmah stao sa
st rane, podigao lampu, i ostao tako nepomican.
Svet lost se rasporedila po svima. Jedan od one dvoj ice bio
je ugojen; sve je na njemu bilo oblo i mekano: njegov spoljni
izgled, glas i pokret i. A drugi je bio mrsav, sav kost i misicu
mrkoj kozi, velikih ociju zaklonjenih senkom i krupnih,
st rahovit ih saka koje su iskakale na svet lost i. I zgledali su kao
dva lica dvolicne sultanske pravde. Samo prvi je nazvao
uct ivo ( jezivom uct ivocu) dobro vece. I pocelo je.
Opasno mekim glasom debeli cinovnik je rekao da je prvo
saslusanje bilo vise formalne prirode i da su i odgovori bili
takvi. Ali na tom, naravno, ne moze ostat i.
– Pot rebno je, °amil efendija, da nam najposle kazete za
koga ste sakupljali podatke o Dzem-sultanu i do u sitnice
razra ivali nacin na koj i se ostvaruje plan o buni prot iv
zakonitog sultana i halife i kako se pronalaze sredstva i putevi
za ot imanje prestola pomocu neprijatelja iz inost ranstva.
– Za koga? – jeknuo je t iho mladic, vec sav u stavu
odbrane.
– Da, za koga?
– Za sebe, ni za kog drugog. Proucavao sam ono sto je
poznato u nasim istorijama. Udubio sam se...
– A kako to da od tolikih predmeta o koj ima pisu knj ige i
nauka vi odaberete bas taj? °utanje.
(Haim je bio veczaboravio na svoj oprez i govorio zivo, uz
nemirnu mimiku lica i pokrete ruku.)
– Slusaj te – nastavio je mirno i preterano svecano debeli cinovnik – vi ste pametan i skolovan covek iz ugledne kuce.
Vidite i sami da ste se u nezgodnu stvar upleli – ili vas je neko
upleo. Vi znate da i danas, kao i onda, sedi na prestolu sultan
i halifa (neka mu bog podari dug zivot i svaki uspeh! ) i da to
nije dobar predmet ni za razmisljanje, a kamoli za
proucavanje, pisanje, i razgovore. Vi znate da recni kad je
u najdubljoj sumi izgovorena ne ostaje na mestu, a pogotovu
kad se napise ili cak i drugima kaze, kao sto ste vi po Smirni
pisali i govorili. Nego objasnite nam stvar i kazite sve. Bice
lakse za nas i bolje za vas.
– Sve, sto vi govorite nema veze sa mnom ni sa moj im
mislima.
Mladicev glas je zvucao iskreno, sa prizvukom ogorcenja. ½inovnik je tada napust io svoj svecano otmen stav i uzeo ton
koj i je za njega bio mnogo prirodnij i:
– ½ekaj te malo! Ne moze bit i da nema veze. Sve ima veze
sa svim. Vi ste covek ucen, ali ni mi nismo potpune neznalice.
Ne preduzima se toliki posao slucajno ni bez nekog cilja.
Govorio je uvek samo onaj debeli. A °amil je sve vise
razmisljao o onom sto cuje od ovog cinovnika, i odgovarao
nejasno, samo kao jeka.
– Cilja. Kakvog cilja?
– Pa bas to bismo i hteli da od vas cujemo. Mladic ne
odgovori nista. Misleci da ga je pokolebao, debeli covek
nastavi samouvereno rastezuci slogove.
– Dakle, molim vas!
To je bilo receno jos tvr e i suvlje, na neki nov nacin, sa
prizvukom nest rpljenja i pretnje.
Mladicje bacao poglede u tamne uglove oko sebe kao da
iza kruga ove slabe svet lost i t razi nekog za svedoka. Mislio je
kako da kaze jednu jedinu recili recenicu koja bi razbila ovaj
glupi nesporazum, sve objasnila i dokazala da tu nema cilja i
da on o svemu tome nit i t reba nit i moze da polaze racuna,
ponajmanje u ovaj cas, ovde i ovako. Mislio je da to i govori,
a cutao je. Ali su govorila oba cinovnika (sad je progovor io i
onaj mrsavi) , brzo, uporno, naizmenicno.
– Govorite!
– Kazite, bice i za vas bolje i – jednostavnije.
– Recite sve, kad ste poceli.
– Dakle, sa koj im ciljem i za cij i racun? Zasuli su ga
pitanj ima. Mladic je zmirkao od svet lost i i jednako bacao
nemirne poglede u tamne uglove. Tesko se snalazio, ne
uspevajuci da dobro razabere i odvoj i pitanja. Ali odjednom
primet i da mu je onaj mrsavi prisao blize, da je povisio ton i
da mu govori t i.
– Ajde, ajde, govori!
Sva se njegova paznja zaustavi na tom. Oset i se
osramocen, unaza en, oslabljen i jos manje sposoban da se
brani. Krivica i nesreca i nisu u nekom njegovom »cilju«, nego
u tom da coveka dovedu ( ili da se sam dovede) u polozaj da
ga o tom ispituju, i jos ovakvi ljudi – hteo je da kaze. I mislio
je da to govori, a cutao je.
Tako je to islo i t rajalo dugo. Negde u toku te noci izvan
vremena koje sunce odmerava svoj im izlascima i zalascima i
izvan svih ljudskih odnosa, °amil je pr iznao otvoreno i gordo
da je istovetan sa Dzem-sultanom to jest sa covekom koj i je,
nesrecan kao niko, dosao u tesnac bez izlaza, a koj i nije hteo,
nije mogao da se odrece sebe, da ne bude ono sto je.
– Ja sam to! – rekao je jos jednom t ihim ali tvrdim glasom
koj im se kazuju presudna priznanja i spust io se na stolicu.
Debeli cinovnik je ustuknuo naglim, nehot icnim pokretom,
i zacutao. Ali onaj mrsavi kao da nije oset io nista od tog
svestenog uzasa pred covekom koj i se ocigledno izgubio i tako
se zauvek stavio izvan sveta i njegovih zakona. U svojoj tupoj
i kratkovidoj revnost i mrsavi policajac se polakomio da
iskorist i slobodno polje koje mu je njegov pametnij i drug
ostavio. Postavljao je nova pitanja, sa namerom da izvuce iz
mladica pr iznanje da je u Smirni ipak postojala neka zavera.
Sedeci na niskoj stolici bez naslona, °amil je izgledao
iscrpen i sav utonuo u sebe. Mrsavi cinovnik je obigravao oko
njega i unosio mu se u lice. Njemu se cinilo sada da je pred
nj im telo bez volje i svest i sa koj im moze da cini sta hoce. To
ga je izazivalo i zavodilo da je postajao sve nest rplj ivij i i
bezobzirnij i. U jednom t renutku on je polozio, izgleda, jednu
od one dve st rasne sake na °amilovo rame. A mladicga je,
ogorcen i zga en valjda tom uvredlj ivom int imnocu, ost ro
odgurnuo. Tada se u t ren oka razvila prava tuca. Umesao se i
drugi policajac. °amil se i branio i napadao snagom i zest inom
koju niko nije mogao ocekivat i. U guzvi je oboren i momak
zajedno sa svet ilj kom koju je drzao. A kad je uspeo da se
izvuce iz ludog klupka od ruku, nogu i udaraca, on je ist rcao
napolje i, dok se u celij i vodila borba u mraku, uzbunio ceo cardak. (Od tog momka i od probu enih hapsenika i saznalo
se u avliji za nocni prizor sa mladicem iz Smirne, a sto se u
avliji prosapce to odmah dozna Haim.)
I ste noci °amila su izneli na jedan od kapidzika Proklete
avlije.
‰iva ili mr tva? Kuda su ga preneli? – to je fra Petar, u
svom uzbu enju, samo pomislio. A Haim je vec odgovarao i
na ta pitanja.
Ako je ziv, verovatno su ga preneli u Timar -hanu, kraj
Sulejmanije, gde se zatvaraju dusevno oboleli. Tu ce, me u
lu acima, njegova pr icanja o sebi kao nasledniku prestola bit i
ono sto su sve reci i razgovor i lu aka, bezopasna bolesnicka
mastanja na koja se niko ne osvrce. A takav poremecen i
bolestan covek, uostalom, i ne zivi dugo nego nestaje lako i
brzo sa sveta, zajedno sa svoj im nezdravim mastanj ima, a da
niko o tom nikom ne mora da polaze racuna.
Me ut im, ako je sukob bio tezi i ako je mladic u svom
otporu i u svojoj borbi sa dvoj icom ot isao daleko i ranio nekog
od nj ih (a izgleda da je tako, jer su posle morali da peru sobu
od krvavih t ragova) , onda je moguce da su carski ljudi ot isli
jos dalje, jer udarci se ovde ne mere i lako idu preko onog sto
je pot rebno. U tom slucaju nesrecni Tahirpasin sin vec je u
grobu. A takav grob, sa belim kamenom bez natpisa, ne
govori ni o cemu, pa ni o carevima ni nj ihovim sporovima i
borbama sa suparnicima.
Tek kad je ispricao sve do kraja, Haim se opet priset io
»opasnost i« koje ga okruzuju i bez oprastanja, bacajuci oko
sebe ispit ivacke poglede, ot isao dalje, t rudeci se da izgleda
kao covek koj i bez cilja seta po prost ranoj avliji.
Fra Petar je stezao zube od nekog gorkog gneva na svoju
sudbinu, na sve oko sebe, pa cak i na ovog nevinog Haima i
njegovu vecitu pot rebu da sve saznaje, prenosi i raspreda do
u tancine. Stajao je jednako u mestu i brisao ostudeneo znoj
sa cela. Gledajuci sa nesnalazenjem sivu, utabanu zemlju i
bele zidove pred sobom kao da ih prvi put vidi, oset i kako mu
celim telom ide hladan i tanak talas st raha. Da ga ne stanu
ispit ivat i zbog razgovora sa °amilom i da ga tako i po drugi
put ne uvuku nevina u besmislenu ist ragu. I st ina je da je ovaj
Haim poremecen covek i da vidi opasnost i i gde ih nema, ali
sve moze bit i.
Brzo zat im tu pomisao pot isnu druga: sta se moglo desit i
sa °amilom? Sad ga opet neka bolna vrelina ispuni svega.
Tesko sazaljenje koje se ne da podnosit i ovako u
nepomicnost i i potpunoj neizvesnost i. Oset i silnu pot rebu da
promeni mesto, da vidi i cuje druge ljude, koj i su daleko od
ovih zamrsenih, tamnih prica iz Smirne; da vidi ljude, ma





















kakvi bili, samo da su izvan ove bezumne mreze koju
pletu, zatezu i mrse izme u sebe bolesnici sisli s uma i carski
policaj ci bez duse i pamet i, a u koju se i on ni kriv ni duzan,
evo, nasao upleten.
Krenuo je niz avliju put zaklonjenih uglova i senki, gde su,
u sva i, igri ili salama, grajale rasturene gomile hapsenika.










VI I I

Posle dva- t ri dana bilo je jasno da ga nece ispit ivat i zbog
dugih razgovora sa °amilom. Znaci da je sve svrseno i –
pokopano. Nestalo je st raha i i„cekivanja, ali nije bilo ni lepse
ni lakse. Naprot iv. Pocelo je vreme bez ½amila. Ne zaboravlja
ga, ali oseca u sebi da mu se vise ne nada.
Jos je prava letnja vrelina. U avliji sve kao i uvek. Jedne
pustaju, drugi dolaze na nj ihovo mesto, a to se i ne
primecuje. Svi su sporedni i nevazni. Avlija zivi sama za sebe,
sa stot inu promena, i uvek ista.
Svakog jut ra okupljaju se u senci ist i ili slicni zivi krugovi
hapsenika. Fra Petar zastane kod prvog, »komsij skog« kruga.
Tu je sve isto. Zaim se zeni i razvodi jos uvek sve sa novim
neznim zenama, i uvek ga jedni grubo uteruju u laz_a drugi
slusaju. On je bled, zelenkast i crn u licu, kao da boluje od zut ice. A pogled mu, bez veze sa onim sto govori, luta, jadan i
lud od st raha i skr ivene pomisli na kaznu koja ga ceka, ako
mu se dokaze ono za sto ga optuzuju. I ostali pricaju o zenama, samo na drugi nacin. Naj vise se cuje onaj at letski
razvijeni covek sa promuklim basovskim glasom. Ali on je za
t renutak ucutkan i slusa zajedno sa ostalima kako postarij i
mornar prica o mladoj Grkinj i koja je posluzivala u nj ihovoj
krcmi.
– Krupnijeg i cvrceg zenskog tela nisam video. Galija.
Nosi grudi pred sobom kao dva jastuka. Krecu se za njom one
dve puste polut ine; samo melju. Svak pruza ruku i hvata gde
moze i koliko moze. Ona se brani, brani je i gazda, onaj
krezubi Grk, ali ko ce mornar ima vezat i ruke. Malo-malo pa
ust inu. I najposle, morala je napust it i sluzbu. Tako bar gazda
kaze. A nije, nego je on, lisac, sklonio u svoju kucu i cuva za
sebe. Grde ga mornari i uzdisu: »I h, steta, onakva zena, ko
plast !« – »Ko plast , ko plast !« kaze Grk vise za sebe. »Ali da
je onako produzio, da st ipa ko st igne, sta bi bilo? Slamka po
slamka, i plast bi razneli. Mangupi!«
– I h, – buni se promukli bas. – I h, ih, kakvi ste! Samo o
t im kafanskim droljama umete da govorite! I samo o gadnim
...
stvar ima! I h!
Nastaje objasnjavanje, iz kog bas izlazi kao pobednik: svi
ucutkavaju mornara i t raze da bas nastavi neku pricu koju je
ranije bio zapoceo. I on nastavlja da prica nesto uzbudlj ivo i
nejasno o nekoj zeni izuzetne lepote, rodom iz Gruzije, koja je
ovde u Stambolu cuda pocinila i mlada umrla.
– To je takav soj ljudi. Njena baba je bila lepot ica na
glasu. Ceo Tiflis je poludeo za njom. Jeste. Sklonili su je kod
ro aka u jedan zaselak, podalje od Tiflisa. I po njoj se taj
zaselak i danas zove »Sedam nosila«, a pre toga se zvao
drukcije, ne znam kako. Jer zbog nje i njene lepote palo je za
pola sata sedam mrtvih glava oko njene kuce. Pobili se prosci
i otmicar i. Tri se porodice u crno zavile. A ona umrla od zalost i. Nije venula polako, nego kao mrazom pokosena.
Prekonoc. Ali ni umiruci nije htela da kaze koga je ona volela,
ni da li je taj dot icni jedan od onih poginulih ili je me u zivima. Eto, od te svoje babe nasledila je lepotu, stas, oci...
– Jeste – kaze neko iz kruga – to se zna da Gruzijanke
imaju divne oci.
– sta se zna? Otkud se zna? sta znas t i, slepac, o t im
poslovima?
– sto da ne zna? Kao da si t i sam na svetu! – bune se neki
glasovi.
– Ne prekidaj te coveka, nek prica! – t raze drugi.
– Pricaj t i, adesu, i ne osvrci se na kojekoga.
Krupni covek, krupna glasa, sa gnevnim pokretom ruke i
sa grimasom gnusanja na licu, odbija.
– Mrzi me, more, da govorim. sta vredi pricat i ovome
slepom kucetu?
Ali svi navaljuju i na kraju ga, kao uvek, nekako umiruju,
tako da nastavlja pricu o zeni iz Gruzije i njenim ocima, jos
uvek kivan.
– I kad mi ko ovako kaze »Imala je divne oci«, meni se
lepo smrkne. Kakve oci, corav t i hodio! Kad pogledas ta dva
oka, t i i ne pomisljas na ova dva videla sto svaki od nas nosi u
glavi, nego na dva nebeska polja od sunca i meseca senovita.
Kakvih zvezda i oblaka, kakvih cuda ima na ta dva polja!
Jadan adesu! Gledas, i kamenis se i topis se. Nema te! Zar to
samo »dva oka«?! I ona, dabogme, gledaju, ali to je
najmanje, to im je poslednje. Oci! sta je ovo malo ociju u
glavi sto nosimo i sto nam pokazuju da pot refimo u vrata i da
ne pronesemo kasiku mimo usta? A sta su ona dva cuda
nebeska? Tu pore enja nema. To se jednom desilo na ovoj
zemlj i: jednom pa nikad vise. I bolje je. Manje muke i zalost i.
Takve oci ne bi t rebalo da umiru kao i ostale, ili ne bi t rebalo
da se ra aju na ovaj svet . ½ovek je odjednom zacutao. I zdao ga glas. I z kruga nije
bilo reci ni primedbi. To je t rajalo t renutak. A onda je opet
nastala neka prepirka i smeh i zbrkan zamor izukrstanih
glasova i socnih psovki.
Prateci malo poizdalje razgovor u krugu, fra Petar je
osecao nekog iza sebe. Kad se okrenuo da po e, pred nj im je
stajao Haim.
Na svoj im setnjama po avliji on tako redovno nabasa na
Haima koj i, gonjen nemirom i sav ust reptao, neprestano
menja mesto. Gde god do e sa svoj im zavezljajem stvari
njegova sumnja u sve i svakog vec ga ceka tu. On odmah
preduzima svoje »mere predost roznost i«. A posle dan-dva
napusta to mesto i t razi novi i sigurnij i lezaj . Pr i susret ima sa
fra-Pe- t rom nekad pro e kao da ga ne poznaje, nekad ga
samo pozdravi lakim pokretom glave, znacajno t repcuci
ocima, a nekad pri e i razgovara slobodno, dok se opet neceg
ne priset i i ne krene dalje.
Tako je i sad sam stao pored fra-Pet ra i sam poceo
razgovor o coveku sa promuklim basom. I tu je vecsve znao:
To je covek niskog porekla koj i je svojom velikom snagom
i svojom umesnocu dospeo u drustvo gospode. Nekoliko
godina bio je prvak u rvanju, poznat u celoj Turskoj . Bio je
vojni nabavljac, vlasnik kafana, pa posrednik u svakojakim
poslovima. Veliku je paru taj preko ruke pretur io. I nace,
kockar i pijanac i narocito zenskar. Tako je uhvat io neku
bolest . Nikad nije bio cist ih ruku ni razlikovao svoje od tu eg,
ali nekako mu je prolazilo olako dok je bio u snazi i pamet i.
Ima dve- t ri godine da je stao da pada sve nize i nize, poceo
da gubi svaki racun. ‰ene mu ispile mozak i oronuo snagom.
Najposle ga njegovo nekadasnje drustvo pust ilo niz vodu.
Pomesao se sa najnizim kriminalcima. Tako kao visest ruki
bankrot i varalica, i dospeo ovamo. Tek je drugi mesec da je
tu, pod ist ragom, a lepo se vidi kako iz dana u dan sve vise
opada i kako mu ono malo pamet i lapi. Vise ne razlikuje ono
sto jeste i sto moze bit i od onog sto ne biva. I samo o zenama
govori. To je bolest . On, ocigledno, ne bi mogao ni zamislit i da
moze negde bit i zenske ljubavi, ljubavne st rast i ili samo
pomisli, a da on ne ucestvuje u nj ima. I topi se i nestaje kao
parce secera u vodi. Od nekadasnjeg siledzije i rasipnika nije
ostalo gotovo nista do ovo prazno prepiranje sa dokonjacima i
stalna pot reba za govorom i pricanjem. U poslednje vreme
sve je oset lj ivij i, nekako se istanj io i profinio. Pricanje mu je
sve zivlje i bogat ije. Njegova nekad cuvena glasina sad je
promukla, stalno uzbu ena i t ronuta, na mest ima sa suznim,
grcevit im prekidima koje on uzalud zataskava i maskira
svoj im izdiranjem na one koj i ga okruzuju.
– Taj ne moze vise da ne govori. Popust ili obruci i vidite da
curi na sve st rane. Gotov je!
Sigurnim, povisenim glasom, gotovo veselo, pricao je
Haim i dalje o svemu i svacemu. Ali onda se odjednom
t rgnuo, pogledao kao probu en oko sebe, t repnuo sa oba oka,
dajuci tako sabesedniku tajanstven i nerazumlj iv znak i bez
pozdrava ot isao dalje sporim korakom, oborene glave, kao covek koj i t razi sto nije izgubio.
A fra Petar produzuje svoju setnju niz Avliju, do nekog
drugog kruga, pitajuci se ima li igde razumna coveka i
razgovora, i t razeci, kao lek sto se t razi, malo zaborava i
razonode.
Receno je napred, i ist ina je, da se zivot u avliji stvarno ne
menja nikad. Ali menja se vreme i s vremenom slika zivota
pred svakim od nas. Pocinje da se smrkava ranije. Javlja se
st repnja od pomisli na jesen i zimu, na duge noci ili kisovite,
hladne dane. I zivot je pred fra-Pet rom uvek ist i, ali kao neki
uzan i sve slabije osvet ljen hodnik koj i se primetno ne menja,
ali za koj i se zna da sa svakim danom biva za prst -dva uzi. Od
toga nailaze na hapsenika kratke ali neodolj ive panike pod
koj ima klone i naj tvr i, bar za koj i t renutak.
O t im danima fra Petar je pricao dugo. Podizuci se s
vremena na vreme i namestajuci se na jastuku, zagledan u
sneznu dalj inu i prateci secanje u stopu, govorio je snizenim a
jasnim glasom:
»Vidim, odulj ilo se ovo moje tamnovanje na pravdi boga.
Dok sam ono deverao s jadnim °amilom i brinuo zbog njega,
nekako sam manje mislio na sebe i svoju nevolju. A sad ne
mogu da se odbranim od toga. Opominjem sam sebe na
st rpljenje, ali st rpljenje me izdaje. Duga noc, jos duzi dan, a
teska misao. Najgore mi je sto znam da sam nevin, a nit i me
ispituju nit i mi ko spolja sta javlja. Kad to pomislim, udari
mi krv u glavu pa obnevidim i do e mi da vicem na sav glas.
Ali se st isavam, t rpim i jedem se u sebi, i samo se pitam sta li
me josceka. Svasta mi iskace pred oci, samo izlaza ne vidim.
Nigdje covjeka da porazgovaram s nj im, a ubi me nerad i
besposlica. Raspit ivao sam se ima li kakva posla za mene, da
se popravi kahveni mlin, da se kurise neki sahat . sta bilo. Jer,
od tog sam esnafa. Ali me cuvar gleda i rijeci ne govori. Molim
ga da pita staresinu. Sut radan on mi kaze: »Sjedi s mirom i
ne pominj i to vise!« I okrenu mi le a. Ht io sam da se
pravdam, ali on se obazr ije i odmjeri me ruzno.
– Ono biva da neki nabavi krisom turpiju ili dlijeto, kako bi
lakse odavde izisao, ali da ih mi sami nekom dajemo, to ne
biva. Nisi to dobro smislio.
I rekavsi to, pljunuo je i ot isao. Ostao sam kao poliven.
Ht io sam da vicem za nj im, da sam nevin i da ni pomisljao
nisam na bjezanje. Suze su mi navrle od neke sramote. Sam
ne znam zasto. Ali kad sam malo razmislio, vidio sam da covjek govori pravo. I krivo mi je bilo vise na sebe nego na
njega. Gdje mi bi pamet? Kad ljudi dopadnu ovog cega sam ja
dopao, onda im niko ne moze vjerovat i. A ja zaboravio gdje
sam!
I tako opet , dokon i br izan, cekaj da pro e dan i do e noc
koja prolazi jos sporije.
Jednog dana pust ise i onu dvoj icu t rgovaca iz Bugarske i
umjesto u progonstvo oni krenuse svoj im kucama. Po obicaju
i radi sevapa poklonise mi asuru na kojoj su lezali. Uzmi, kaze
jedan, pa i tebe sunce da ogrije! A sve sapuce i zakrece glavu
u st ranu. Ot isli su k’o dvije sjenke. Nisu smjeli ni da se
raduju. Bez nj ih mi jos teze. A kraj sve svoje brige jednako
mislim i na °amila i njegovo pr icanje i zlu sudbinu. Pocinje da
mi se privi a.
Poranim ja tako, u samu zoru, i jedva cekam da se vrata
otvore. I za em iz onog smrada i one t jeskobe, umijem se na cesmi, pa sjednem i uzivam, dok jos nije povrvio onaj narod iz
svoj ih celija. A kakvo je svitanje u Stambolu! Kazat i se ne
moze. To nit ’ sam prije toga vidio nit ’ cu ikad vise vidit i. (Bog
zar tako ht io i dao svaku ljepotu dusmaninu! ) Nebo porumeni
pa si e na zemlju; ima ga za svakog, za bogata i za siromaha,
za sultana i za roba i hapsenika. Sjedim tako i uzivam i pusim,
ako se na e, a od duhana sve mi se glava zanosi. Dim oko
mene, a uza me se kao privije Dzem-°amil, neispavan,
blijed, suznih ociju. I ja razgovaram s nj im srdacno i prosto,
kako nikad nisam mogao ni umio dok je bio tu i dok smo se
vi ali, onako kako bih razgovarao sa nekim mla im od fratara
iz mog manast ira, kad ga napadne taedium vitae. Uhvat im ga
za ramena i prodrmam.
– Uranio, zoru prevario! Svanulo, °amil efendija. Hej !
A on odmahuje glavom.
– Za mene je – kaze – a ponoc a zora, sve isto. Nema
svanuca.
– Ama kako nema, bolan brajko? Ne huli i ne govori
budalast ine. Dok god ima mraka, bice i svanuca. Vidis li t i ovu
ljepotu u boga?
– Ne vidim – kaze on oborene glave a glas mu se lomi.
A meni ga do e zao pa ne znam sto bih ucinio da mu
pomognem. Oko nas sva Prokleta avlija sjajem prelivena.
– Ajde, jadan, ne govori sto ne t reba i ne grijesi duse.
Dace bog, ozdravices t i od te tvoje bolest i i jos se u zdravlju i
na slobodi svakog dobra i svake ljepote nagledat i.
A on samo obara glavu.
– Ne mogu ja – kaze – dobri covjece, ozdravit i, jer ja
nisam bolestan, nego sam ovakav, a od sebe se ne moze
ozdravit i.
I sve tako govori kojesta, zamrseno i nejasno, ali tuzno;
naj tvr eg covjeka da rasplace. Tjesim ga uzalud. Kor im ga
ocinski sto ne vidi ono sto je oko njega, a vidi ono cega nema.
A pravo govoreci, nekako se i meni smraci jasno jut ro. Pa
opet okrecem na salu. Vadim duhan.
– Ajde da zapalimo po jednu i da t resnemo r om o zemlju,
maj ka mu stara! Hocemo li?
– Hocemo – kaze on, vise zbog mene – hocemo!
I uzme da pusi, ali ko zna gdje je njegova misao. A pusi
kao mrtvim ust ima i gleda me kroz suze, nesretni Dzem.
Cigara mu se gasi.
Neko negdje vikne ( to se dvoj ica pobila) i t rgne me.
Prenem se, a ono nikog pored mene nema. Moja se cigara
ugasila, a ruka mi jos ispruzena. Pa to sam ja sam sa sobom
razgovarao! Uplasim se od ludila kao od zarazne bolest i i od
pomisli da ovdje i naj zdravijem covjeku pocinje s vremena da
se mut i i privi a. I stanem da se ot imam. Branim se u sebi,
naprezem se da se sjet im ko sam i sta sam, odakle sam i
kako sam ovamo dosao. Ponavljam sam sebi da osim ove
Avlije ima i drugog i drugacijeg svijeta, da ovo nije sve, i nije
zauvijek. I t rudim se da to ne zaboravim i da ostanem kod te
misli. A osjecam kako Avlija kao vodeni vrt log vuce covjeka
na neko tamno dno.
Nije lako ni naj tvr em coveku provodit i dan i cekat i
sumrak sa takvim mislima; a dan ne donosi ni promene ni
nade. Jedino Haim ako pri e. On pri e svakog dana, ali sa
nj im ne moze bit i pravog razgovora. On, siromah, sve dublje
tone u svoja mracna pr icanja i uobrazene st rahove. Uzalud ga
fra Petar svaki put pita da li je sta cuo o °amilu. Nista ne zna,
i vise ga to ne zanima. On kao da se i ne seca mladica iz
Smirne. U njemu sve vri od drugih, novih st rahota i optuzba
koje pr ica isto onako zust ro i sa pojedinost ima, kao da je sve
gledao i preziveo, pa ih isto tako brzo zaboravlja. I zgleda da
vaskoliki svet nema za njega dovoljno crnih vest i i nepravdi i
st radanja. Sve ih on brzo u sebi preradi, isprica, i zaboravi.
Pri e Haim, posle citavog rituala od nekih »mera«, sedne
pored »jedinog coveka kome se ovde moze verovat i«, a fra
Petar se usiljava da bude veseo, tapse ga po ramenu.
– sta je, hajmo, razbibrige moja, sta ima novo?
Ali Haim ga gleda ukocenim pogledom svoj ih po polozaju
nejednakih zenica, i kao da nije ni cuo njegove reci, kaze
tmulim glasom:
– Slusaj te, ja ne znam da li ste vi mislili o tom, ali meni se
u poslednje vreme sve cece navraca misao: da ovde i nema
zdrava coveka pri cistoj pamet i. Veruj te! Sve sam bolesnik i
lu ak, i st razar i i hapsenici i spijuni (a gotovo svi su spijuni! ) ,
da i ne govorim o naj vecem lu aku, Kara ozu. U svakoj
drugoj zemlj i na svetu on bi bio odavno u ludnici. Ukratko,
sve ludo, osim vas i mene.
Glas mu je drhtao. To prisili fra-Pet ra da podigne oci i da
ga bolje pogleda. Haim je bio jos mrsavij i, uvek jednako
neobrijan, sa crvenim i suznim ocima, kao da je dugo sedeo
kraj nekog dimlj ivog ognj ista. Glava mu je lako podrhtavala, a
glas je bio siktav i prigusen.
– Sve sam lu ak, cast i mi!
Fra Petar oset i nelagodnost , i laku jezu uz pot iljak. Ucini
mu se, za t renutak, da Prokleta avlija zaista nema izlaza.
A desilo se da je tog dana dobio prvu i radosnu vest spolja.
seta, kao svakog jut ra, po avliji. Dva mlada hapsenika,
decaci gotovo, jure jedan drugog u t rku, praveci krugove
oko fra-Pet ra i zaklanjajuci se za njega. Bilo mu je nezgodno,
a krugovi su se sve vise suzavali. I pre nego je uspeo da se
skloni od obesnih mladica, jedan od nj ih se, onako u t rku,
priljubi sasvim uz njega, kao uz ziv zaklon, i fra Petar oset i
kako mu tutnu u ruke neku savijenu hart iju. Mladici produzise
svoju t rku dalje od njega, a on se, zbunjen i uplasen, povuce
u dno avlije. Na hart ij i je pisalo turski, nepoznatom rukom:
»Perkan ce bit i pusten na slobodu za dan-dva.«
Nemirno je proveo taj dan i nocza nj im. Po svemu je bilo
jasno da je samo fra Tadija mogao bit i taj koj i je poslao ovu
vest .
A sut radan je zaista dosao cuvar i rekao mu da skupi svoje
stvar i i da se spremi za putovanje. Predvece je izveden i
otpremljen – u progonstvo u Akru. Sve i da nije bio siguran da
cedulj ica pot ice od fra-Tadije, sad bi se uverio, jer taj nikad
nista u zivotu nije tacno predvideo.
Te noci je fra Petar sa azij ske obale, gde je t rebalo da se
prognanici iskupe pre polaska, video prvi i poslednj i put
Carigrad u svoj njegovoj sili i lepot i. – Vazduh je bio mlak i
sladunjav. ½ovek se osecao zbunjen i izgubljen me u dve
deset ine saputnika. Nocbez zvezda i meseca. A pred nj ima se
celom jednom st ranom mracnog vidokruga dizao vecernj i
Stambol, nalik na vat romet koj i se zastao u poletu.
Bio je ramazan i na munarama svih dzamija goreli su
kandilj i t repcuci kao pravilna sazvez a iznad bezbrojnih
gradskih svet lost i. Vecina osu enika je sedela oborene glave.
Neki su veclezali. Fra Petar je jedno vreme gledao to sto je
danju Stambol, a sto se sada mocno i izazovno propinje kao
iskricav talas put nevidlj ivog neba, u beskrajnu noc. (Koliko je
t rebalo da se uzegu tolika svet la? Ko ce ih ikad moci
pogasit i?) I zgledalo mu je da tu nema nigde mesta za
Prokletu avliju, a ipak ona je tamo negde, na jednoj od onih
malih tamnih povrsina, me u gusto razasut im svet ilj kama.
Zamoren, on se najposle okrenuo na drugu st ranu, ka
mracnom, nemom istoku, ali i tu kao tamo na osvet ljenom
vidiku bila je misao o Prokletoj avliji. Ona je posla sa nj im na
put i prat ice ga na javi i snu, do Akre, za vreme boravka u
Akri, i posle toga.
– I u Akr i sam svasta video i doziveo. Nesto sam t i i
pricao, a imalo bi da se prica jos. Tu sam dosta prognanih
ljudi sreo, svake vjere i svakog naroda, i krivaca i, jos
vise, nevinih. Mnogi su od nj ih proveli po nekoliko mjeseci u
Prokletoj avliji i poznavali Kara oza. A jedan mlad covjek iz
Libana uhvat io mu je i hod i glas, pa bismo se iskidali od
smijeha kad bi ispred nas setao i vikao: »sta kazes, ni kriv ni
duzan nisi? E, to je dobro, bas takav nam jedan t reba!« To je
bio debeljusan covjek, sir i nego duzi, velike obrijane glave sa
naocar ima od debelog stakla, i sav nekako od sale i smijeha.
Bio je krcanin. A kad smo se malo bolje upoznali, i ja mu
rekao ko sam i odakle sam, uvidio sam da je mnogo pametnij i
i opasnij i nego sto se pokazuje. Polit icar neki, izgleda. sali se,
sali, pa istom sjedne do mene i kaze kroz smijeh: »Ah, dobar
je, dobar Kara oz.« Ja se cudim: »Kako dobar, jadna mu
dobrota!« »Ne, ne, to je pravi covjek na pravom mjestu u
danasnje vr ijeme« odgovara on. I onda mi kaze sasvim
drugim glasom, na uho: »Ako hoces da znas kakva je neka
drzava i njena uprava, i kakva im je buducnost , gledaj samo
da saznas koliko u toj zemlj i ima cest it ih i nevinih ljudi po
zatvor ima, a koliko zlikovaca i prestupnika na slobodi. To ce t i
najbolje kazat i.« – Sve mi to govori kao uzgred, pa se odmah
dize i s rukama u dzepovima seta i vice kao Kara oz i sve nas
nagoni na smijeh. A u toj sali i smijehu ja sam uvijek mislio
na °amila i tesko mi je bilo sto nemam s kim da razgovaram
o njemu. Jer nikad mi, cini mi se, ziva covjeka nije bilo tako zao.
Osam meseci je ostao fra Petar u Akr i. I tek tada je na
zauzimanje svoj ih fratara i nekih uglednih Turaka pusten i
vrat io se u Bosnu, u isto doba godine u koje je i krenuo iz nje
godinu dana ranije, zajedno sa fra-Tadijom Ostoj icem koj i je
za sve to vreme ostao u Carigradu i radio na sve st rane da ga
oslobodi.
I tu je kraj . Nema vise niceg. Samo grob me u nevidlj ivim
fratarskim grobovima, izgubljen poput pahulj ice u visokom
snegu sto se sir i kao okean i sve pretvara u hladnu pust inju
bez imena i znaka. Nema vise ni price ni pricanja. Kao da
nema ni sveta zbog kog vredi gledat i, hodat i i disat i. Nema
Stambola ni Proklete avlije. Nema ni mladica iz Smirne koj i je
jednom umro jos pre smrt i, onda kad je pomislio da je, da bi
mogao bit i, nesrecni sultanov brat Dzem. Ni jadnog Haima. Ni
crne Akre. Ni ljudskih zala, ni nade i otpora koj i ih uvek prate.
Niceg nema. Samo sneg i prosta cinjenica da se umire i odlazi





















pod zemlju.
Tako izgleda mladicu pored prozora, kog su za t renutak
zanela secanja na pricu i osenila misao o smrt i. Ali samo za
t renutak. Najpre slabo pa onda zivlje, kao u sporom bu enju,
do svest i mu sve jace dopiru glasovi iz susedne sobe,
nejednak zvuk metalnih predmeta sto tupo padaju na gomilu i
tvrdi glas fra-Mije Josica, koj i dikt ira popis alata, zaostalog iza
pokojnog Fra-Pet ra.
– Dalje! Pisi: jedna testera od celika, mala njemacka.
Jedna!










RE½NI K MANJE POZNATI H RE½I
_ Ades – imeljak
_ azil – skloniste, utociste (pravo azila – pravo polit ickih
kr ivaca na utociste u st ranoj zemlj i)
_ amidza – st ric
_ asura – prost iracod t rske ili sasa
_ Galera – srednjovekovna la a na kojoj su obicno veslali
robijasi
_ galija – isto sto i galera
_ gvardijan – predstojnik, naj starij i kalu er u
franjevackom manast iru (eksgvardijan – bivsi gvardijan)
_ Deposito – skladiste, spremiste; talog, nanos
_ definitor – visi clan nekog kalu erskog reda, staresina
manast ira (eksdefinitor - bivsi definitor)
_ dina mi – vere mi
_ Esnaf – zanat ; zanat lij sko udruzenje
_ efendija – gospodin, naziv koj i Turci obicno daju
obrazovanim ljudima
_ I zolacija – izdvajanje, izdvojenost
_ internuncije – posrednik, pregovarac; vanredni papski
izaslanik drugog reda
_ icindija – muslimanska molitva izme u podneva i veceri
_ Joanit i – katolicki kalu erski red, osnovan pocetkom XI I
veka u Jerusalimu, u koj i su ulazili samo plemici
_ Kaligrafija – vest ina lepog pisanja, krasnopis (kaligrafski
– vesto, lepo ispisano)
_ kardinal – visoki svestenicki cin u katolickoj crkvi; iz
redova kardinala bira se poglavar katolicke crkve – papa
_ kur isat i ( tacnije: kurirat i) – lecit i, izlecit i; popravljat i
(casovnike)
_ Munara – toranj , na dzamij i
_ Protokol – tacno utvr eni postupci prilikom nekog
zvanicnog skupa ( svecanost i) ili u odnosima izme u
zvanicnih predstavnika pojedinih drzava (protokolarno –
prema protokolu)
_ Ramazan – mesec u kojem muslimani poste, t j . ne jedu,
ne piju i ne puse od zore do zalaska sunca
_ Softa – ucenik verske skole, muslimanski bogoslov
_ sura – recenica iz Kurana





















_ Tabor – ratni logor
_ turbe – mauzolej
_ Falsifikator – varalica, onaj koj i pravi lazne stvari
(novac, uverenja itd.)
_ fratar – katolicki kalu er, clan franjevackog monaskog
reda
_ Hazna – blagajna
_ Ceremoniozan – svecan, preterano uct iv, sa puno
formalnost i
_ ½ardak – drvena zgrada, letnj ikovac




HRONOLOGI JA
1 8 9 2 .
Ro en u Travniku (9. oktobra) od
maj ke Katarine ro . Pej ici oca I vana
Antuna. Prve dve godine ziveo kod
roditelja u Sarajevu.
1 8 9 4 .
Umre mu otac. Odlazi da zivi u
Visegradu, kod tetke Ane i tece I vana
Matkovcika. U Visegradu uci osnovnu
skolu.
1 9 0 2 .
Upisuje se u Veliku gimnaziju u
Sarajevu. Stanuje kod maj ke. Kao gimnazista mnogo cita, na
maternjem i nemackom jeziku, a leta provodi u Visegradu.
1 9 1 1 .
U »Bosanskoj vili« (br. 18) objavljuje prvu pesmu (u
prozi) ,,U sumrak«. Predsednik je tajne srpskohrvatske
omladinske organizacije, koja tezi oslobo enju od
Aust rougarske i ujedinjenju sa Srbijom.
1 9 1 2 .
Polozio veliku maturu. U »Bosanskoj vili« objavljuje prevode
sa slovenackog i engleskog jezika. Upisuje se na Mudroslovni
(Filozofski) fakultet u Zagrebu.
1 9 1 3 – 1 9 1 5 .
Upisuje s semestar (1913) u Becu, a IV semestar (1914) na
Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Sara uje u zagrebackim
casopisima. U junu 1914. u antologij i Hrvatska mlada lirika
izlaze mu sest pesama. Nakon sarajevskog atentata dolazi u
Split , gde ga hapse, a zat im ga prebacuju u tamnicu u sibenik,
pa u Mar ibor.
1 9 1 6 – 1 9 1 7 .
I nterniran u Ovcarevo kraj Travnika, pa u Zenicu (1916) .
Kasnije je mobilisan, ali je otpusten zbog slabog zdravlja.
Upisuje se ponovo na Zagrebacko sveuciliste (1917) .
1 9 1 8 .
Suosnivac casopisa »Knj izevni jug« (prvi broj izisao 1.
januara) , u kojem objavljuje pesme, eseje, clanke, pr ikaze i
deo pripovetke ™ erzelez u hanu«. Sara uje i u »Hrvatskoj
nj ivi« i ucestvuje u radu nacionalnih organizacija. I zlazi mu
prva knj iga Ex Ponto (u Zagrebu) .
1 9 1 9 .
Postavljen za sluzbenika u Ministarstvu vera Kraljevine Srba,
Hrvata i Slovenaca. Prvi prevod jedne njegove knj ige Ex Ponto
izlazi na ceskom jeziku.
1 9 2 0 .
Prelazi u diplomatsku sluzbu i zivi i radi u Rimu. U Veogradu
mu izlazi knj iga Put Alije erzeleza, u Zagrebu Nemiri i drugo
izdanje Ex Ponta (u Beogradu) .
1921–1922. Na radu u generalnom konzulatu u Bukurestu.
1 9 2 3 .
Vicekonzul u Gracu, gde na Filozofskom fakultetu slusa
predavanja iz istorije, slovenske filologije i filozofije. Krajem
godine prestao mu radni odnos.
1 9 2 4 – 1 9 2 5 .
Juna meseca 1924. doktor irao je odbranivsi tezu Razvoj
duhovnog zivota u Bosni za vreme turske uprave. Vraca se u
diplomatsku sluzbu i dolazi u Beograd. U izdanju Srpske
knj izevne zadruge izlazi mu prva knj iga Pripovedaka (1924) ,
za koju ce sledece godine dobit i nagradu Srpske kraljevske
akademije. Umire mu majka (1925) .
1 9 2 6 – 1 9 2 8 .
I zabran za dopisnika clana SK Akademije. Postavljen za
vicekonzula u Marseju (1926) , sledece godine pr ivremeno radi
u Parizu, a 1928. premesten je u Madrid.
1 9 2 9 – 1 9 3 7 .
Postavljen za sekretara poslanstva u Briselu (1929) , sledece
godine za sekretara jugoslovenske delegacije pri Drustvu
naroda u ‰enevi, a 1933. vraca se u Beograd i radi u
Ministarstvu inost ranih poslova. Kasnije (1935) vrsi duznost
nacelnika polit ickog odeljenja ovog Ministarstva, a zat im
(1937) postaje pomocnik minist ra. Objavljena mu je druga
(1931) i t reca knj iga Pripovedaka (1936) . I zlazi mu i zbirka
pripovedaka na polj skom jeziku (1937) .
1 9 3 8 – 1 9 4 1 .
I zlazi prva studija o Andricevom delu iz pera Nikole Mirkovica
(1938) . Sledece godine izabran je za redovnog clana SK
Akademije. Imenovan je za poslanika u Berlinu. Posle
nemacke okupacije Polj ske radi na osloba anju polj skih
intelektualaca interniranih u nacist icke logore. I zlaze prevodi
njegovih pripovedaka na nemacki i bugarski jezik (1939) .
Odmah nakon pocetka rata Nemacke prot iv Jugoslavije 1941.
godine sproveden iz Berlina u Beograd i penzionisan.
1 9 4 2 – 1 9 4 5 .
‰ivi u Beogradu, gde zavrsava Travnicku hroniku (1942) , Na
Drini cupriju i Gospo icu (1944) . Vecdecembra 1944. godine
predaje izdavacu Na Dr ini cupriju, koja izlazi iz stampe u
Beogradu mar ta 1945. godine. I zabran za vecnika AVNOBiH-a.
U Beogradu (avgusta 1945. godine) izlazi mu Travnicka
hronika, a u Sarajevu (u novembru) Gospo ica.
1 9 4 6 .
Procitao pristupnu besedu u Srpskoj akademij i nauka. Na
Prvom kongresu knj izevnika Jugoslavije izabran za
predsednika Saveza knj izevnika Jugoslavije. I zlazi drugo
izdanje Na Drini cuprije, za koju dobija nagradu Komiteta za
kulturu i umetnost Vlade FNRJ. I zabran za potpredsednika
Drustva za kulturnu saradnju Jugoslavije sa SSSR-om.
1 9 4 7 .
I zlazi t rece izdanje Na Drini cuprije, prevod istog dela na
ma arski u Budimpest i i Gospo ice na ceski jezik u Ptagu.
1 9 4 8 .
Ucestvuje na Svetskom kongresu intelektualaca u Vroclavu.
I zlazi prevod Na Drini cuprije na bugarski i prevod Travnicke
hronike na slovenacki jezik. U ime knj izevnika Jugoslavije
pozdravlja Pet i kongres KP Jugoslavije. I zlaze mu
Nove pripovetke (u Beogradu) , za koje sledece godine dobija
nagradu Vlade FNRJ.
1 9 4 9 .
Ucestvuje na Svetskom kongresu pristalica mira u Parizu.
Ponovo izabran za predsednika Saveza knj izevnika Jugoslavije.
1 9 5 0 .
I zabran za poslanika Veca naroda Narodne skupst ine SNR
Jugoslavije.
1 9 5 1 .
I zabran za dopisnog clana Jugoslovenske akademije znanost i i
umjetnost i, Na univerzitetu u Gracu odbranjena je prva
disertacija o Andricu: Roza Majer, I vo Andric– sadrzaj i oblik
njegovog knj izevnog dela. Objavljeni prevodi pripovedaka na
makedonski i slovenacki jezik.
1 9 5 3 .
I zabran za dopisnog clana Slovenske akademije znanost i in
umetnost i. Prvi prevod jednog Andricevog romana na neki
zapadni jezik: u Cirihu na nemackom jeziku izlazi Na Drini cuprija.
1 9 5 4 .
U izdanju Mat ice srpske u Novom Sadu izlazi Prokleta avlija, za
koju je sledece godine dobio nagradu Saveza knj izevnika
Jugoslavije. I zabran za predsednika Udruzenja knj izevnika
Srbije. Ucestvuje na skupu o jeziku i pravopisu
srpskohrvatskog jezika, koj i je organizovala Mat ica srpska.
Drzi predavanja o Pet ru Kocicu na novoosnovanom
Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Krajem godine primljen
u Komunist icku part iju Jugoslavije. Objavljen prevod
odabranih pr ipovedaka na albanski jezik (u Pr ist ini) .
1 9 5 6 –1 9 5 7 .
Dobija povelju za zivotno delo Saveza knj izevnika Jugoslavije i
Saveza izdavaca Jugoslavije (1956) . Objavljeni su prevodi Na
Drini cuprije na francuski, ruski i polj ski, Travnicke hronike na
ma arski, a Proklete avlije na bugarski jezik (1956) .
Objavljena studija o I vi Andricu iz pera Pet ra Dzadzica
(1957) .1958.
Ozenio se Milicom Babic. Travnicka hronika objavljena na
engleskom (u Londonu) , Gospo ica na nemackom (u
Lajpcigu) , a pripovetke na rumunskom jeziku (u Bukurestu) .
1 9 5 9 .
U Berlinu izlazi prevod Travnicke hronike, u Tel Avivu Na Dr ini cuprije, a u Budimpest i, Varsavi, Upsali i Antverpenu Proklete
avlije.
1 9 6 0 .
I zlazi mu zbirka pr ipovedaka Lica (u Zagrebu) . Na Drini cuprija
izlazi u prevodima na engleski (u Njujorku) , norveski, svedski,
italijanski, finski i nemacki jezik (u Frankfurtu i Minhenu) , a
Travnicka hronika na polj ski jezik.
1 9 6 1 .
Dodeljena mu Nobelova nagrada za knj izevnost (26. oktobra) .
U obrazlozenju je naznaceno da mu se ova nagrada dodeljuje
za epsku snagu kojom je oblikovao mot ive i sudbine iz istor ije
svoje zemlje. I zlaze mu Zapisi o Goj i (u Novom Sadu) .
1 9 6 2 .
Pojavljuju se mnogi novi prevodi Andricevih pripovedaka i
romana u celom svetu, koje je od tada tesko prat it i. Mnoze se
i dela posvecena analizi i tumacenju Andricevog dela. U
inost ranstvu je odbranjena i druga disertacija o Andricu:
Regina Minde u Minhenu I vo Andric – studija o njegovoj
umetnost i, a u Sarajevu je objavljena diser tacija koju je
Midhat samic odbranir u Parizu – I storij ski izvori »Travnicke
hronike« I ve Andrica. Na Filozofskom fakultetu Sveucilista u
Zagrebu, Branko Milanovic je Odbranio doktorsku tezu
Andriceva esej ist ika i njegovo knj izevno delo, a u Beogradu je
objavljen zbornik I vo Andric, u izdanju I nst ituta za knj izevnost
i umetnost . Proglasen je pocasnim doktorom Sarajevskog
univerziteta. Odlikovan je Ordenom republike sa zlatnim
vencem, koj i mu je licno predao predsednik republike Josip
Broz Tito.
1 9 6 3 .
I zlaze mu Sabrana dela u deset knj iga u izdanju udruzenih
izdavaca iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Ljubljane. Na
Filozofskom fakultetu u Beogradu, Milos Bandic je odbranio
disertaciju I vo Andric: zagonetka vedrine.
1 9 6 4 .
Proglasen pocasnim doktorom Jagelonskog univerziteta. Na
Filozofskom fakultetu u Sarajevu, Radovan Vuckovicodbranio
disertaciju Nasa krit ika i Andricevo knj izevno delo, a na
Filozofskom fakultetu u Beogradu, ‰ivoj in Stanojcicdisertaciju
Jezik i st il I ve Andrica.
1 9 6 5 .





















Ucestvuje na Kongresu PEN-klubova na Bledu.
1 9 6 7 –1 9 7 2 .
Dobija nagradu AVNOJ (1967) . Umire mu supruga (1968) .
Postaje pocasni clan Akademije nauka i umetnost i Bosne i
Hercegovine (1970) . Dobija specijalnu Vukovu nagradu i
postaje pocasni gra anin Visegrada (1971) . Postaje dozivotni
pocasni predsednik Srpske knj izevne zadruge i pocasni doktor
beogradskog univerziteta i dobija Orden junaka socijalist ickog
rada (1972) .
1 9 7 4 .
Krajem godine (17. decembra) prevezen na I nternu B kliniku,
a zat im na Kliniku za unut rasnje bolest i Vojno-medicinske
akademije u Beogradu. I zabran za clana Saveta federacije.
1 9 7 5 .
Umro (13. marta) . Nakon kremacije, urna s njegovim
pepelom polozena u Alej i velikana na Novom groblju u
Beogradu (24. apr ila) .